Taksi kao ogledalo naše
Такси као огледало наше
-Улазимо у зиму....-
Веза: Наслови на Златном Билтену
_______________________________________________
Минус у каси, ребаланс на видику
Буџетски дефицит поново расте. До
краја године ће премашити 178 милијарди динара, колико је предвиђено
ребалансом. Фискални савет упозорава Владу да хитно смањи потрошњу. У
Министарству финансија најављују нови ребаланс буџета.
Минус у државној каси у јулу је премашио
100 милијарди динара. На основу прелиминарних података за август, у
Фискалном савету процењују да ће до краја године дефицит бити већи од 178
милијарди динара, колико је предвиђено ребалансом пре два месеца.
Економиста Миладин Ковачевић каже да ће
се тешко решити питање одрживости дуга.
"Морамо имати у виду да је стање у
погледу одрживости дуга такво да је тешко замислити да то можемо лако
разрешити, било мерама консолидације или реформама. Све ће то захтевати
време", рекао је Ковачевић.
Без аранжмана са ММФ-ом морао би се
направити стенд бај аранжман са репрограмом дуга или рефинанасирања, "да
бисмо дошли до даха", рекао је Ковачевић.
Држава ће, каже Ковачевић, морати још да
се задужује, ове и наредне године по милијарду и 300 милиона евра. Једина
повољна позајмица у најави је кредит Светске банке, који зависи од буџета за 2014.
и завршетка приче о предузећима у реструктурирању.
РТС понедељак, 09. сеп 2013, 19:30
_____________________________________
Јуче сам поводом свог неког
посла ишао у београдски крај «Браћа Јерковић» - иначе специфичан по
тешкој оријентацији по улицама и бројевима, неправилним раскрсницама, слепим и
једносмерним уским улицама, са много кућа богатог изгледа које су градили
сиромашни досељеници са малим платама и са сада малим пензијама, па се успут
веома труде да отресу и покупе орахе са дрвећа које су засадили семеном које
су понели из села из којих су дошли – тај крај се и не може назвати градом,
није ни варошица јер није заокружен као неки административни и трговачки
центар, највише личи на неко свратиште за одмор и хватање залета за
негде другде, па се нешто догодило и ту остали..... и сада се и они воде под «становници
Града Београда», односно деца рођена у том и таквом крају, када немају никаквих
других аргумената за своје неуспехе у животу, обавезно истакну «Ја, рођени
Београђанин....!» па онда кажу како су неки рођени у Прибоју или Сјеници постали
инжењери, доктори...
Био сам код човека који
наступа као овлашћено лице неког синдиката у фирми која броји неколико хиљада
радника, власник је странац и брани синдикалне активности плашећи раднике
отказима. Синдикални рководилац печат држи у најлон кесици и хтео је да са мном
као власником школе која им је интересантна,
да потпише извесни уговор о сарадњи.
Све у подруму од око 10
квадратних метара, у мемли, са једним креветом, малим сточићем..... мислио сам
да људи више и не станују по оваквим подрумима, учинио сам што је договорено - да
му учиним да свој план провери и брзо отишао.
Рано сам легао и пробудио се
око 03 часа не могавши да одагнам познати мирис мемле подрума, нити слику која
ми се урезала тако пластично, да сам је
отерао тек када сам јој одредио назив: «Такси као огледало».
Тражећи тај мали мемљиви
подрум, на једној такси станици на којој је било само једно возило – као из филмова,
на месту не којем је тешко очекивати да ће неко тражити да га негде вози - у
плавом «Дациа-Логану» са левим отвореним прозором, спавао је таксиста,
млади спечени и лоше обучени човек, којег сам пажљиво будио куцкањем у лим,
извинио се и молио за обавештење о улици коју тражим..... добио сам
информацију, био сам ту у близини, захвалио се и отишао, а он само затворио очи
и наставио да жмури или спава, ни он не могавши да гледа ово што ми се урезало
у памћење.
Он сам, у Логану, дежура на
месту не којем ће ретко ко да му постане муштерија, дуго чека, нема путника,
нема зараде, а он сатима «на послу».
Какво насеље, таква и такси
станица, каква такси станица такав и такси и његов возач, а како све то
изгледа и није ништа друго до наше огледало, огледало нашег укупног стања,
огледало у које не смемо да погледамо!
У време економских санкција
које су уведене Србији 1992.г. и трајале до половине 1995.г. у
оквиру проналажења начина да се извесне суме новца деблокирају из банке у
Солуну и ставе на располагање једној тада великој фирми, неколико дана сам био
у Солуну – тада је изглед Солуна и Београда
био још више различит, овде празне продавнице, празне улице, нема новца
нити роба, стрепња и очекивање баш и правог краја који су многи и прижељкивали,
јер је то уједно била и проба праве окупације од унутрашњих снага реда које су
верно служиле Слободану Милошевићу и имале веће плате од професора на
факултетима..... било је то трпљење за боље сутра које нам је најављивао тај банкарски
експерт, Милошевић, за време чим се он обрачуна са «организованим криминалом»
- трајна мантра србијанских политичара од Милошевића до овог садашњег мудраца
на његовом месту, који све зна али нас пушта да се промучимо да би то његово
знање, када га једног дана покаже, више ценили.
Солун је живео 24 часа
дневно, непрекидним интезитетом, тутњали непрекидно аутомобили и мотоцикли,
пуни кафићи, ресторани и хотели... навала Руса који су по први пут могли слободно
да негде оду и ми санкцијама натерани на сталну бригу и тугу.
Таксисти Солуна нису ни
километар возили празни - било их је
јако много и ипак недовољно, јер су сви хтели да се возе таксијима – сада је
објављено да су таксисти у Грчкој плаћали за дозволу по 200.000 Евра, тада ДМ –
па се може само претпоставити колико су зарађивали.
Наши таксисти су и тада таворили,
возили на дивље, јурила их милиција и инспекције, штрајковали су и блокирали
Београд због ограничавања њихових цена услуга.... и потом су и они, као и сви ми, уграбили део колача
који им је запао од продаје фабрика, зграда и свега што смо имали.... део тога
су присвојили организатори такве продаје, остало је отишло у јавну потрошњу,
преко плата, пензија, социјалних давања, нешто је утрошено у кречење града, нешто у путеве....... и како и бива
када појединац прода своју имовину па постане надничар или просјак, или оде у
затвор због крађа и превара, тако смо сада као цела држава и народ, а сви смо
се углавном окупили око «Оаза» - великих градова, чекајући неку нову расподелу
пара од онога што ће бити продавано.
Полако али сигурно све више
личимо на просјаке, на оне који прикривају своје сиромаштво, оне који сипају по
пет литара бензина у ауто, а онда отворе прозор или кров, пусте јаку музику и
нападно се смеју – све одагнавајући своју муку и сиромаштво, јер је нама Србима
веома важно да се покажемо пред другим, врло често у лажној улози и лажном
статусу.
Сељаци праве свадбе са по
800 званица, ћеркама се купују аутомобили, скупи мобилни телефони, деца се шаљу
на море, даје им се за кафиће.... "да не буду гори од других" и сви полако идемо
у стање и статус оног таксисте из Логана у београдском насељу «Браћа Јерковић»
- сви већ жмуримо на једно око...
Синоћна државна вест, преко државне
телевизије, вест да је државна каса, опет, празна, да се опет морамо
задуживати, да је тешко наћи онога ко би нам, оваквим, позјамљивао, није ништа
друго до потврда ове, у моје памћење, урезане слике од синоћ.
Ја нисам никакав зналац,
немам ја ни неко специјално право да било кога саветујем, али чиним то, ко зна
због чега, већ три године, упозоравам али ме нико не слуша, нико ме не имитира
у скромности и у задовољству у ономе што ми је неопходно, нико не полемише са
мном, нико не коментарише моје погледе..... утаирило се, као пред невреме
када се мир прекине громовима и пљуском.
У мају ове године сам све
ово говорио и рекао «добро је да ће се догодити док је топло». Мислио
сам на лакше сељење негде, на организовање за зиму у току лета, на прављење
неких залиха, од хране до дрва и одеће.
Неколико милиона грађана
Србије је у стању опасном по живот – због мањка хране, скоро
милион их се пријавило да тражи посао, али тог посла који би они да им се
понуди, нема!
У Србији је 1.600 села
напуштено, у остатку је бар 30% без радне снаге - скоро напуштена производња
хране са масовном куповином индустријске хране – од пекара и месара до пиљарских
производа.
У тим домаћинствима има више радних места него што је у Србији незапослених,
сиромашних и полугладних.
Шта треба чинити да би се спасили?
Попунити та радна места за које
нико никада неће расписивати конкурс – отићи тамо ради физичког опстанка. Отићи
у домаћинство које још постоји и радити са осталим укућанима уобичајене послове
за храну, смештај, одећу и нешто новца – таман за оно због чега раде и власници
таквог домаћинства. Ко први бира има бољи избор - на домаћинство се мисли.
А када више не буде садашње
навале на градска радна места онда ће се плате оних који су преостали, који
имају стручна знања која су потребна за радионице, фабрике, канцеларије, бити
веће, они ће моћи да купују оно што производе сељаци и они који им се прикључе и
круг се покрећа и затвара.
Да ли је то служење?
Па, наравно да јесте, исто
као рад у некој другој служби која у свом имену садржи име «Служба» као
нпр. Рад у Служби државне безбедности, у државној служби – служи се држава,
шеф, шеф служи свога шефа и тако до самог краља.
Због чега би рад у сеоском домаћинству
био у неком нижем статусу од служби које
се тако и зову?
Шта се иначе омогућава неком
ко служи у некој пљескавичари, кафићу, канцеларији – одржавање голог живота - у
селу је та ситуација боља, села су нам углавном са струјом телефонима, водом,
има и интернета ко баш не може без њега...... улазимо у зиму када ће се ове
припреме које су се могле учинити у време топлоте учинити немогућим, јер
нисте били са сељаком док се он спремао за зиму, а сада би да му се придружите,
па на пролеће опет у градове. Не бива, браћо Срби!
У наредних 20 година се неће поновити
рахатлук из времена Зорана Ђинђића који је побуном освојио државни сеф и
испразнио га, на овде описани начин – део себи, део нама и није нам сада само он
крив!
Он имао замисао, ми се сложили – сви смо саучесници у том великом злочиначком подухвату распродаје државе и будућности младих и оних који ће тек доћи на свет. Све због краткотрајних ситних интереса сваког од нас појединачно!
Ви који сада завршавате многе факултете,
неке изразито и брзо и за новац који се даје за позитивну оцену у индексу, не надајте се могућности живота
без рада.
Ви сами знате колико знате и сами знате
зашто се не упуштате у било који посао из струке – као многе моје бивше колеге -
полицајци у различитим секторима, са дипломама Дефектолошког факултета
које су добили «на дрес» и службену легитимацију, који после пензионисања смеју
да раде само стражарске послове, а то се учи у војсци - нико од њих није отворио
Дефектолошку ординацију, а посла преко главе, и пара наравно, а би они
то отворили и радили - када би знали!
Нико се од вас, на хиљаде дипломираних менаџера
и маркетинг стручњака, без посла, није јавио да покуша да своје знање огледа на
послу заступника моје Криминалистичке школе – јер не знате тај посао, или и не
морате да радите, тате и маме су задовољни
што сте «дипломирали» и гласно грде државу што за вас нема посла, па ја
сāм морам да радим и ваш посао и задовољан сам, има кандидата који се обучавају
у мојој школи, а ја нисам никакав стручњак за маркетинг и хтео сам са вама да
свој део колача поделим.
Савет: Запошљавајмо се где има посла! Радници
из Западне Европе иду ради посла у Јужну Америку, па шта нама фали да одемо 100-200
км. горе или доле лево или десно од места где сада таворимо?
Они који су грабили више него што им
треба, сасвим сигурно остају без тога..... и сами све видимо. Поравнавање је
на делу.
Сан који смо сањали, а тиче се оваквог
начина живота, од нерада у градовима, је само сан – морамо да се пробудимо, а
тада снови нестају!
Брате таксисто, из насеља «Браћа
Јерковић» отвори очи и види где си, спашавај се, не дозволи да док трули
твој «Логан» и сам жив иструлиш! Тај посао ти је сасвим узалудан.
Бог са нама – Пристани Боже!
Драгољуб
Постављено 10.9.2013.г. 14,20 ч.
0 comments:
Постави коментар