Prihvataš li brate Ivo?
Прихваташ
ли брате Иво?
-Шта говоре
очи Ивица Дачића?
 |
| Ивица Дачић одговара на питање Димитрија Медведева, у Москви |
Пре одласка у кабинет Владимира Путина, где је
изнудио пољубац и загрљај, који ће, када се врати из Москве, Ивица Дачић користити
као потврду да односи Русије и Србије зависе од њега, а запечећени су кроз тај
пољубац.
Да би отишао код Владимира, био је претходно
код себи равним, ако такав негде уопште постоји, код Димитрија Медведева,
председника Владе Русије, који се бави многим овоземаљским проблемима али је и
стручњак за Изванземаљце и једва с уздржава да све што о њима зна не постави на
Интернет, који је примио Ивицу Дачића, када се овај некако испетљао из клупка
страха у којима је недељу дана био умршен са Томиславом Николићем и Александром
Вучићем.
Поделили се и кренули: Николић у Америку,
Дачић у Русију, а на стражи у Београду остао Александар Вучић да сачека и
доживи, а и ми сви да то доживимо, видимо и чујемо, да га његови велики
пријатељи, Немци, више не сматрају другом ни пријатељем, јер није успео да оно
што је нуђено Шиптарима буде преточено у Коначно решење проблема Косова.
Доживео Вучић спознају – Не може Србин имати
Немца за пријатеља, нити Немачка може бити пријатељ Србији – траје то од
давнина, од времена када су србска племена протерана од тадашњих Немаца, како би
они ту пробали да створе државу – а створили су само ратну и логистичку базу у
којој се припремају да на сваких 20-30 година крену у рат ка Србији!
Николић отишао у Америку, тамо где је то
углавном било резервисано за Дачића, где он иде на Молитвене доручке и где
уговара сарадњу са окружним Командантима
Цивилне гарде у некој од америчких држава.
А он - Дачић? А Медведев?
Ја повремено читаоце овог блога и сајта «Србијача»
снабдевам нигде написаним информацијама, по основу анализе фотографија које се
тичу догађаја који објашњавам као графолог-профилиста, па ћу овом приликом, по
основу фотографоје, регресијом, покушати да ухватим ток мисли и разговора вођеним
међу «једнакима» у Москви:
*Димитриј: Хајде, брате Иво, реци да ли ово
прихваташ, па да јавим Протоколу да те
воде код Владимира?
*Дачић: Мито, брате рођени, полако, схвати,
није ми лако, цео живот сам посветио овоме што сам постигао, разумеш ме, генерација
смо, јер маторци не допуштају пут ка врху, да је Милошевић данас жив ја би и
даље био портпарол његове партије или можда њега лично, сачекај, ту сам пар
дана, да размислим, треба да посетим Миру (Марковић» и још неке....
*Димитриј: Брате Иво, немамо времена, или ово
прихваташ или то користимо на одговарајући начин – од твог одговора зависе наши
односи и даљи ток ове посете. Не мислим односи Русија-Србија, него наши, док си
још у том својству да представљаш Србију... и наравно, без тог пристанка нема
потребе да идеш код Владимира.
А код Мире иди слободно и код кога год хоћеш, то
се не тиче ове понуде.
*Дачић: Мито, па схваташ ли да сам ја већ сада
мртав човек – недељу дана после одбијања Шиптара да прихвате оно што смо им
нудили, а нудили смо им све, али они слушају Американце који су им рекли да не прихвате
ма шта да им нудимо... ја не знам где ћу, овде вам требам привремено, Американцима,
Немцима и Енглезима не смем на очи, а они не опраштају, а обећао сам господи......,
моји ме више не сматрају ничим, неће хтети са мном да разговарају..... стварно,
молим те, реци ми да ли сам ја жив?
*Димитриј: Ма јеси, јеси, како ниси живи, баш
смо ја и Владимир пред твој долазак прегледали оне твоје изјаве да не можеш ићи
у савез са пријатељима јер су далеко..... па онда ти остаје само савез са
непријатељима.... тако си говорио, и личило је да си тада био живи. Ко зна,
можда ти то улива снагу да живиш. Али, сада си овде.
Нудио си се њима па те нису
хтели, ми нисмо пробирљиви, али баш не трчимо за оним које су сви одбацили.
Имамо ово што смо ти показали, зато смо те и
звали, не преувеличавај значај овога, позван си само што си још увек на тој
функцији.
*Дачић: Па ко ми гарантује и чиме?
*Димитриј: Ми, речју, зар и и теби нисмо
веровали годинама на реч, а у Србији те
зову Конвертитом?
*Дачић: А написмено?
*Димитриј: Нема написмено, ми смо браћа.
*Дачић: Па ко ће да ме чува у Београду?
*Димитриј: Брате, зар ти ниси и министар
полиције и шеф Тајне полиције, зар они не могу да те сачувају?
*Дачић: Јесам, свима сам им шеф – био им је и Миошевић шеф, па су га прво издали а потом му везали руке на леђа и ставили кесу на главу и предали га Американцима, потом је у Хагу убијен.
А Милошевића су баш волели, или су тако
глумили, а за мене више неће ни да глуме. Не информишу ме, не позивају ме, не
уважавају, ме, понекад сам одем у неку базу Жандармерије па им држим говоре,
схватио сам да не желе да ме слушају и више тамо и не идем.
Ја сам им забранио Химну Жандармерије у којој
су певали да су спремни да дају живот за Косово – а ја и партнери радили да га
се (Косова) ратосиљамо, од тада са њима имам само папирнате контакте! А папир,
брате Мито, све трпи!
*Димитриј: Знам, разумем, жалим, али ја не
могу ништа више од овога, за даље је надлежан Владимир, а код њега се иде тек
када се о овој понуди изјасниш.
Плашиш ли се постојања неке Организације о
којој се говори да влада Србијом?
*Дачић: Какве Организације, ја за то и не
знам, имате ли неких података, па да јавим Тончеву, то је мој специјални саветник за Националну безбедност, да то све похапсе и по могућности
при покушају давања отпора побију.... дајте нам податке, ако смо браћа, другови
и пријатељи!
*Димитриј: Немамо ми никакве податке, али пратимо
поговарања и писања и о томе се говори, али је то много моћна организација ако
је тако организована. Мада, могуће да је то све нека србска измишљотина, али
треба бити опрезан.
*Дачић: Па, како немате податке, а знате како
је организована?
*Димитриј: Брате Иво не буди нервозан – ми читамо
о њој, кажу да је неформална, променљивог састава, у њој су не само војници и
полицајци већ и научници, свештеници, инжењери, мајстори.... сви они који, и
када су бандити у питању, верују у Бога и боје Га се!
*Дачић: Да нису то Зилоти? Њих је требао наш
друг из Цркве да елиминише.
*Димитриј: Нису Зилоти, стижу до нас неке информације од неких који личе на тако описану Организацију – не прети та ваша Организација, права или измишљена, никоме од поштених, али они владају Србијом! Организација! Нема владања без организације – на коју организацију се ти, брате Иво, ослањаш?
*Дачић: И тражите ово од мене – па како, како
да ово прихватим, прихватио сам то и за Немце, Енглезе, Американце.... ма ја
сам сада зец на чистини, може свако да ме упуца.
Шта да ти кажем?
*Димитриј: Па прихваташ - не прихваташ!
*Дачић: Ово је изнуда, брате Мито, је ли то
братски?
*Димитриј: Брате Иво, ја сам Димитриј, ти си Ивица,
ми заступамо Русију и Србију, али њих ће сутра заступати неко други, и опет ће
државе и народи имати неке односе.
*Дачић: Па ви знате, знате да ћу ја сутра бити
смењен....
*Димитриј: Ма не, то је метафора, то је речено
да би ти то боље илустровао...
*Дачић: Немој, Мито, брате, немој такве метафоре, молим те, ја не знам ни да
ли сам жив или мртав – идем, причам, једем, пијем, све као пре, али као да то
нисам ја..... има ли у Русији неки добар видовњак који би ми гледао судбину?
*Димитриј: Уз овај папир који си видео, ја сам
најбољи водовњак Русије – гледам ти судбину: Немаш избора, савет ти је да прихватиш, а за даље се бори, ниси ти тако
наиван.
*Дачић: Добро, прихватам, само да знате да је
то прихватање једног мртваца који је у књигама још као жив.... води ме до Владимира.
*Димитриј: Видим да си као мртвац, стално гледаш
у небо, а и руке си скрстио као мртвац, двоумиш се, жао ти, пушташ сопствени филм,
све као када човек умире, ти знаш шта видиш тим твојим погледом у небо - иди код
Владимира, он баш хтео да те види, хтео да види један прави примерак Конвертитства,
да то пореди са онима који су око њега самог ......
Поле тога
је Дачић изнудио загрљај и пољубац од Владимира Путина – чувајмо га се сада ће
да пушта другу плочу! Понашајмо се као да ћути!
Ко једном
изда, увек ће издати!
Драгољуб
Постављено
11.4.2013.г. у 21,00 ч.
0 comments:
Постави коментар