Ništa ne gubite - ništa niste ni imali!
Ништа не губите – ништа нисте ни имали!
-Упутство за неке моје познанике –
бизнисмене-
Пре неколико
деценија у Србији је ципела имала велику вредност - биле су скупе, ретке и сматрало
се да се некако и без њих може. Мој брат је тада изненада дошао у ситуацију да
се из неке куће удаљи великом брзином, па заборавио ципеле, био пријављен од
мајке, строгом оцу, који га је питао «Шта се то догодило да одеш без ципела?»
- он му објаснио, и на лицу места добио помиловање уз речи «Добро си урадио -
важно је живу главу извући, ципеле ће се набавити!»
Стицајем различитих
услова познајем већи број успешних бизнисмена и «бизнисмена» који су за кратко
време од око 20 година прошли пут од сиромаха без ципела до оних са скупоценим
возилима, кућама, хотелима, апартманима, некретнинама, везама за будуће велике послове,
везама са полицијама и влашћу - има међу њима и мојих некадашњих колега из
полиције, који су били вешти па уместо да буду само пензионери постали успешни
бизнисмени.
Понекада сам се
сретао са њима и при поздрављању, уз загрљај, скоро увек уочио да за појасом
носе револвере, да су стално у неком, мени неразумљивом, стању неке опрезности,
некада са њима причао и био у прилици да чујем уздахе због проблема у којима се
налазе због активности у оквиру «транзиције» која им је омогућавала да досањају
најсмелије снове Срба – пролетера, оних без игде ичега, понекада сам
слушао планове о новим пословима у којима они имају неку важну улогу, најмање
од тога је неко посредовање где су они уграђени у проценте провизије, јер треба
за неког да гарантују, или и конкретније ангажовање у неким међународним компанијама,
са неизоставним везама са тајним службама и тајним организацијама које раде
јавно....
Видео сам да се
возе у скупим аутомобилима, а били у полицији задовољни са «Заставама-101»,
да имају шофере и телохранитеље, био присутан када не могу да се одбране од
насртаја лепих девојака, када им конобарице из елитних београдских хотела
упућују значајне погледе спремности да испуне све њихове жеље, када даме
средњих година о њима причају бајке, све се хвалећи да су у пријатељском односу, неки су код мене
доводили «пословне партнере» неки политичаре, неки упућивали специјалне
саветнике највиших државних функционера на консултације са мном о неком «важном»
питању, са неким сам се шалио кроз причу да су ми Турци поверили тајне једноставне
прераде Опијума у врло добар Хероин, без икаквих хемикалија, јефтино и да
се може организовати био где – али да сам заборавио рецепт, да сам га негде
имао, али сам га изгубио – наговарали ме да све прегледам и можда га нађем, а
ја га никада нисам ни имао, неки су чули да сам велетрговца Хероином из
Истанбула довео у своје време из Милана у Београд, где је после тога
био 11 година у затвору и да сам са њим остао у добрим односима, као и да бих
могао да уговорим да му будем гост тамо, или да он дође у Србију – то сам
потврђивао, али и да са човеком нисам никада био у контакту, само га понекада
преко некога поздравим, он отпоздрави и то је и мени и њему само подсећање на
неко протекло време, неки ми долазе у стан са «поверљивим државним»
захтевима да дāм своје виђење могућег решења питања општина са претежним
шиптарским становништвом, у Централној Србији – да то иде код тога и тога и да
се одговор на мој предлог може очекивати за дан – два.
Ја тих предлога
имам, неке сам поставио и на Златни Билтен, штампам неку од варијанти,
променим датум, потпишем, ставим факсимил и онда пре него што оду, доживим
да ме питају: Да ли је стварно тачна она информација да се на подручјима те
три општине настањене Шиптарима, налази складиште са пет тона Хероина,
да је то Транзитни магацин и друго од значаја за ту причу - застанем,
као изненађен питањем и кажем да се ситуација мења сваког месеца и према последњим
информацијама тамо је сада 8 тона - наставак приче је: «Како би се то могло
урадити, можемо ли да упознамо те твоје другове који би "нам" помогли – а трошкови
би ти били надоканђени?».
Будући да ја
немам никаквих трошкова, нити да имам било какву потребу да радим било шта, а
да ми се надокнаде трошкови – ја онда искажем цену за то да се уради, после којег
они кукају како је то премного, како држава нема пара, како полиција нема пара
да плаћа информаторе, јер их има сасвим довољно на платним списковима..... испратим
их, без икакве помисли да ће моја понуда отићи «до самог врха» и онда
сам по неколико месеци од њих миран.
У стварности ја
те информације и немам нити имам било каквих могућности да сада радим свој
некадашњи посао, можда бих могао да неког посаветујем одржим неке часове, али у
конкретним пословима немам никакву улогу.
Потом се опет јаве, опет им нешто треба,
опет би да ја помогнем њима, а они властима, да власти огласе неки успех, па да и они од тога имају неку корист.
Све моје
познанике бизнисмене и политичаре врло лако «откачим» тако што за неку услугу
затражим да плате – е, то им је слаба тачка, тада кукају како немају, како су
то велике паре, од кога да се узму толике паре.... нашта им узвратим «да гурну
руку у ћуп», што је за њих неизводљива радња и разговори се тиме завршавају.
И наравно,
преваре, лагање, измишљање, илузије, неспремност да се суоче са истином, а она
је:
*Дошло време, и
то се не може избећи никако, да се вратите у аутомобиле, у куће, у ципеле из
којих сте кренули 1990.г., да се вратите својим женама ако вас приме, да
видите колико вам деца имају година, да ли су вам живи родитељи, стричеви, тетке
и ујаци – да ли они сада вас познају. И: Па ништа не губите – ништа нисте ни имали!
Протраћили сте 23
године свог живота - по правилу су то оне најлепше у животу једног човека,
прошли сте свет, испробали сте све за што сте помислили да би вам донело неко смирење
– нисте то нашли, и даље
носите револвере од 2 кг. за појасом све у уверењу да ће вам бити од
користи у неком тренутку...... а неће,
слаба је то заштита, као и свака друга, ако са тим није сāм Бог сагласан.
Савет: Примите ово што вам се догађа као завршетак једне дуге позоришне
представе у којој сте имали извесну улогу
– после 23 године, завеса се спушта.
У овом случају
уместо аплауза и тражења да се глумци поново појаве пред публиком, чује се: Ако, тако вам и треба, има Бога,
него шта си мислио, праведно је то, и све друго што се упућује глумцима
овакве Србске Представе, започете 1990.г.
Лелујате се,
тражите ослонац – нема ослонаца: нема пријатеља, нема
супруга, нема деце, нема другова, нема љубавница, не познају вас конобарице, шофери
више неће да вас возе, телохранитељи имају друга посла – ваш једини ослонац
за 23 године је био новац, сада га нема и сада видите да сте одабрали за
ослонац нешто непостојано!
Али, не
брините, као што је мој отац рекао мом брату «Важно је живу главу извући,
ципеле ће се набавити», тако и ви седите и, по Каракафином рецепту - Каракафа
је велетрговац Хероином из Истанбула - у осами (сами) пијте ЧАЈ,
никако виски или неке скупе коњаке, дуго и поштено размишљајте о свом укупном
путу и времену које је протекло, и у зависности од тога, сетићете се шта вам је
даље чинити..... наравно, ја вам стојим на располагању кроз моје Програме за
ресоцијализацију и то је само пословни однос, то ви морате да платите - а
не морате, како хоћете.
Не жалите се
около на власти, на законе, на судове и полицију, на људе који су се према вама
променили, не грдите сада бивше лажне љубавнице – Ваше Грађевине од магле Бог је срушио благим поветарцем!
Бог са нама –
Пристани Боже!
Драгољуб
0 comments:
Постави коментар