Reče mi jedna žena...
Рече ми једна жена...
Ова прича је достављена мени да проценим да ли је погодна за објављивање на Златном Билтену - јесте, а волео бих да је она писана мени или да сам ја ту имао било какву улогу, нисам, али ево, и ова процена је нека улога - прочитајте и размишљајте! Желим Вам иста, или слична искуства! Сигурно је да су она могућа!
Ваш, Драгољуб Татомировић
26.4.2011.г. у 23,40
"Поздрав Теби, драги Пријатељу!
Од свих људи којима сам хтела испричати ово, пишем само теби, јер ћеш ти најбоље разумети, боље од мене, о чему се овде ради. Од кад сам чула ову причу, много о томе размишљам, промишљам, али никако да смислим бар једно реално и смислено објашњење. А право да ти кажем, ни она која ми то исприча није реална и смислена. Можда је мало и луда – или сам луда ја која јој поверовах. Међутим, без обзира на невероватност догађаја, сва његова лепота је у томе што говори о моћи љубави, о моћи енергија, о моћи коју нам даде Бог. И у славу Бога и Љубави, причу сам записала, да се чита и прича.
Дакле...
Рече ми једна жена
« Слушај мала, немој ни да трепћеш. Слушај и чуди се.
Знаш оног мог Самуила, што и није баш мој, а на крају крајева, видећеш, и јесте баш само мој. А ја сам његова жена, али не права, већ друга, а уствари прва. Не истовремено, већ свевремено. Не разумеш? Нема везе, пусти сад то.
Знаш да смо се виђали и дружили, онако баш право, лепо, лепше од било чега што може да се доживи са човеком. Па због тога што је то било толико лепо, ми смо у магичне рамове урамили, да се не заборави, урамили за вечност. Знаш ти колико ја њега волим и колико сам година чекала...
Да, чујемо се. Нисмо се дуго видели, бројим месеце, скоро година.
Нешто се љутио, па се није јављао, па се ја љутила, па све тако. А и ја сам ти... ех, пусто женско.
Него, није то важно. Важно је то да је дошао пре неку ноћ код мене, пред Ускрс, на Велики петак.
Па лепо дошао. Али није ушао на врата, већ се створио.
Не, нисам сањала, нисам спавала.
Таман сам искључила светло и телевизор, легла, покрила се... Ја тако увек пред спавање изговорим Оченаш и Христову молитву, кад одједном, мој човек на мени. Видим га лепо, он је. Срећна ја, срећан он.
Волимо се, мазимо, љубимо, причамо... Осећам сваки додир, кожа ми се најежи. Није то онако да само гледам, као кад маштам, него стварније, баш осећам додир на кожи, чујем разговетно шта прича, ја причам, питам шта хоћу, а не као у сну кад не знам шта ће бити и кад се филм сам одвија. Овде он и ја стварни. Све време сам свесна, видим собу, пипам око себе свој кревет, чујем звуке који прате и одговарају нашим покретима. Осећам укус.
Он рече: Видиш да је могуће!
Загрлисмо се тада јако. Знам на шта је мислио. Знам да је могуће.
Ето мала, видиш ти шта је све могуће кад некога волиш и желиш, али баш право!
Видиш како Бог све намести, па и кад је нама то немогуће, све у име љубави. За пружену љубав – награда је љубав!»
Једна Гордана
Потпишите се, присвојте причу, и нека то буде и ваш доживљај, ако га пожелите!
Постављено 26.4.2011.г. у 23,40
1 comments:
И једна Верица
Постави коментар