Monah bez manastira



Монах без манастира

-Време монаштва-



Веза: Наслов на Златном Билтену и сајту «Србијача»
          -Верни народ неверних владара-


Ето, нема ме, нема, па онда учестам, мало се чудиш и мало стрепиш, је ли тако? Кажем да је тако, а онај коме се радујем и са којим волим да разговарам, видим спремио се због нечега, дошао а био пре пет-шест дана, што се  никада раније није догађало, јер каже да се време убрзава, да се приближава време о којем је хтео да ми нешто каже, смешта се на уобичајено место, пије само воду и од луксуза упражњава само по један ратлук, гледа негде поред мене и преко мене, мало је замишљен, није ни весео као ових претходних неколико пута, труди се да ту црту неке сете, неке туге, прикрије, али не успева у томе – не сија као прошли пут, прича, а ја покушавам да упамтим и редослед и што више детаља, пробам и ја да се доведем у стање само слушаоца који не размишља одмах о ономе што ћу чути, ни ја у томе баш не успевам, а прича тече:

«Хтео сам да дођем на Усековање (11.9.) на твој извор који си посветио Светом Јовану Крститељу и гледаћу да и тада дођем, али сам јутрос кренуо овуда неким другим мојим послом и планом, па сам свратио.
Владар Србије обавести пре два-три дана о ономе што се одавно наслућује, причао и ја, писао и ти и многи други, а они све прикривали, све одлагали, али догорело до ноката – обавестили да су све распродали, да су се задужили у вредности пола Србије, да стижу рокови да се дугови враћају, да је каса празна, а они без икакве идеје шта даље – наравно, када немаш план, када немаш ни изгледну идеју нико и не помишља да уложи у ту идеју, посебно не да ти позајми готов новац а да не види, на сигурно, како и када ћеш му то вратити.

Био сам врло задовољан што се у целости остварује оно што сам ти причао, али ми је и жао, народ не зна, народ није крив – свако би и лепше и боље, то је нормална људска особина, али су неки пожурили са тим добротама, задуживали се и непотребно, одлиле се наше паре у стране државе, ми ћутали, владари се задуживали и приказивали да увек имају добар план и да им је потребно само још четири године.... ми им  давали и сада се кају што су тражили и добили ове текуће четири године.

Само, наместило се: Онај који је најдуже у власти, још од 1990. од  Милошевића, морао да призна да је сво време вођена недомаћинска државна политика која се као таква прелила на све нас појединчано – свако од нас је на неки начин имитирао државу у том недомаћинском начину управљања и имамо то о чему је морао да каже. А, уплашио се, више нема на кога да се изговара, сада је он тај на кога се други изговарају – и исто као и Милошевић - одмах је смислио мобилизацијске припреме, попис возила која би им могла затребати – све као да нам прети рат!
А рат са страним државама нам не прети, око Косова треба да чекамо и све ће се наместити повољно по нас, јер је Правда Божија на нашој страни и поред силних грешака и државе и народа, али се он, мучењак један, уплашио сопственог народа који би можда у неком тренутку пожелео и остварио наум да узме ствар у своје руке, а онда су они главни кривци за кажњавање.

Народ тада не води никакве истраге, нема никаквих суђења, има само пресуђивања. Ту се дешавају многе грешке, али је то цена којом се плаћа поравнавање у једној држави после којег се почиње све из почетка.
Знаш, као када се стари воћњак сав покрчи, не остави се ни оно што ваља – терен се очисти, јер је већина воћака пропало, припреми се за сађење другог – буде тужан воћњак прве две-три године, док не процвета, а онда домаћин ужива у том новом воћњаку, у мирисима цветова младог воћа, те за неколико наредних година, водећи рачуна о том новом, заборави сасвим на онај који је  морао да покрчи.
Тако се може гледати и ово поравнавање у Србији, које је неминовно, биће нам Србија после тога лепша, и водиће се рачуна да се период наредног поравнавања одложи на што дужи период – да се не греши, како би нам држава била добра и стабилна и како би у њој сваки човек уживао, радио, стицао и богатио се....Србија је то непрекидно нудила сваком владару.
Последњи владар Србије који је ту понуду за богаћење прихватио и користио, био је Милош Обреновић, онај који није био по Вољи Божијој, али је имао задатак да би га реализовао и показао како треба са државом – ово после њега је било оно што нас је довело да наш воћњак, Србију, крчимо и поравнавамо само после 100 година – то је веома кратак рок за једну државу, оне треба да трају стотинама и хиљадама година, ако је народ веран и ако изабере верне владаре. Ми то нисмо могли, бирали смо неверне и стигло Решење да се поравна, покрчи, па све поново.

Знаш, и ја понекад отегнем са причом.... ова и није за тебе, ово је више моје лично пресабирање и систематизовање свих догађаја који доведоше до овога што је објављено – да смо доведено до просјачког штапа. Србија је сада земља просјака – њени владари иду по свету да просјаче! И то код оних који немају ни стоти део услова да буду при парама у односу на нас, али били паметни, штедели, пазили и сада расту у нашим очима – у очима које су их са подсмехом посматрале!
Бог увек казни онога који другог понижава, јер се тиме сāм уздиже, погорди се, скрене пажњу на себе као на гордог, а увек без разлога, и тада му Бог ускрати помоћ, кроз родне године, кроз године мира, кроз добру и послушну децу, кроз пристојне жене, кроз добре владаре, команданте и начелнике и онда тај као појединац, односно држава као скуп тих појединаца буде кажњена, па доведена у позицију да моли и клечи пред оним којег је омаловажавала.
Натера Бог силне и богате да клече пред скромним, сиромашним, али штедљивим! Е, то нам се догађа!

Али, ја сам дошао да ти одговорим на оно твоје питање од прошли пут, када си ме питао ко сам ја, када си приметио  да није у реду да ја о теби знам све, а ти о мени баш ништа – обећао сам ти да ћу ти разјаснити какав сам ја то МОНАХ, и хоћу, али опет не због мене и тебе, ја знам - теби не треба, али ти узмеш па напишеш – неко прочита, па прича није баш у ветар, мада је то јако мали број оних који прочитају...- али, хоћу то ради оног малог броја који ће прочитати, разумети и прихватити, колико их буде, тако и толико и треба!

Видиш, време  монаштва без манастира се приближило. Манастири су нам под стражама, пази се на оне унутра, на оне који би да им се придруже, на оне који тамо иду на разговоре..... у манастирима је уведена управа која се намеће са стране, више манастирско братство не може, као некада и као што је од Бога који је оставио у аманет својим ученицима «Да главни међу њима буде онај најмањи, онај који би свима прао ноге», већ се сада као у некој војсци декретом команданта одређује командир ниже јединице, ма какав он био, декрет се поштује – па и у манастире се прелило оно споља, гурају се за чин, за место на којем би им неко прао ноге, хоће да организују и бизнисе за стицање пара мимо њихових основних потреба, зидају спратне куће, возе скупа кола, облаче се бљештаво и богато, масни су и дебели, седају увек у чело софре, не умеју да слушају већ стално причају..... делима не указују да они сами живе онако како другим саветују, тако да живот у таквим манастирима и не даје човеку оно због чега је тамо отишао – мислим на оне који су тамо отишли духа ради и мира ради – не мислим на оне који тамо одлазе због других принуда из спољашњег света.

Наш Господ, Христ, нам је оставио у аманет да ми сви можемо бити монаси у души – а то је једино важно. Положај тела при молитви, ношење бројаница, мантије и других обележја манастирских монаха су само обележје и не вреде ама  баш ништа ако се испод тих обележја не  налази ДУША која ради како је Богу мило!

Боља су добра дела без молитви, него силне молитве без добрих дела! 
Чему би иначе служиле силне молитве упућене Богу од оних Душа које Му нису по вољи, чему би служила уверавања Бога како Га оне воле у уважавају и како верују у Њега, када Њему то није потребно, то је као када би један нокат или краста на телу човека уверавала тело како га воли, како верује у њега..... а човек своју красту жели да заборави што пре - као и Бог оне Душе-Красте које су ту да би отпале од Њега, оне које се лажно представљају.

Човек не мора да иде у цркву, а треба када може и када осети потребу и не треба да престане са одласцима у цркву због околности да у њој служи лош свештеник, један свештеник није Црква, ни сви свештеници нису Цркве, важна је црква у којој се налази Дух Свети, а то је лако препознати: У цркви у којој је Дух Свети свако од нас се лепо осећа, нађе неки свој мир, најежи се при упућивању молитви и пожели тамо да се врати опет, и оне друге - шљаштеће, нове, бетонске, у које улазимо као у драгстор са храном, из којег одлазимо чим узмемо оно што нам треба и ничим нам не остаје у сећању, па онда почнемо са куповином у мањим, лепим, скромнијим радњама а са људима у њима који нису баксузи, угурсузи, који једва чекају да се на неког обрецну....

Ја сам монах од рођења, боље речено од како памтим, наравно да ја то нисам знао, али је у мени било нечега што ме није напустило свих ових година, неко ме је придржавао да идем путем на којем сам миран, на којем ми успева све што пожелим, а ја строго водим рачуна о томе шта ћу да пожелим, све ми се изнамешта, све некако дознајем без мог труда, не читам много, не гледам телевизију, не слушам радио, не распитујем се код зналаца, ја све оно што ми треба дознајем лако и на мени недокучив начин.... имао сам неколико преломних периода у животу, као неких великих заокрета који нису поништавали оно претходно, било је то као да си стигао на крај једног пута и да се не би снебивао куда ћеш даље, неко те заокрене ка путу који иде у другом правцу, па опет тако, и имаш у свом животу више прешавших путева, и сви остали проходни и свих се сећаш и сви су послужили сврси, да стигнеш тамо где ти је одређено... ја се понекада запитам да ли сам то ја, онај који се родио, када сам се толико пута трансформисао духом, мишљу, схватањем принципима којих се придржавам, критеријума које сам успоставио и кажем: ма, јесам, ја сам тај, а само сам схватао грешке, исправљао, настављао и никада прикривао и заборављао своје путеве, кажем да је то уобичајено за човека, да се то догађа свима, да је то сазревање кроз искуства, ојачавање за даље путеве и тако до оног са којег се људи не враћају.

Ја сам монах без манастира, молим се где ми је згодно и могуће, не уверавам Бога речима како сам добар, пробам да радим како се Њему свиђа, а увек будем обавештен када Му се нешто свиди - тада се делић Његове Радости пренесе и на мене па сам ја својим, ма и најбезначајнијом, делом задовољан – некада је то када пчели упалој у воду пружим прутић па јој омогућим да стане на њега, изнесем је и чекам како се суши, отреса воду са крилаца у као да ми се захвали, погледа ме, па весело одлети својим послом, некада је то нешто друго, али је увек проткано мојом радошћу. И супротно: Када не осетим  радост по окончању било каквог свог дела, знам да је било улудо и знам да је боље да то нисам ни радио – а увек је тако када пребрзо донесем одлуку о нечем.... истренирао сам, добра ми је та кочница, али понекада је не повучем.

И тако, док идем овим планинским путићима, гледам колико сам мали у односу на дрвеће у шуми, на брда око мене, колико сам немоћан да се телом одлепим од земље док изнад мене круже орлови и прелећу гавранови.... колико живим у дезорганизованој заједници док седим поред кошнице пчела, поред мравињака.... колико погрешних упутстава добијамо од наших владара, колико страних непотребних ствари и обичаја користимо..... колико смо се трудили да заборавимо ко смо и шта смо. А сви смо ми МОНАСИ – они који би требали да упражањавају Принцип Довољности и чинимо оно што је Богу мило!
То је суштина монашког позива, то је суштина Монаха у манастиру и оног без манастира – то је и  суштина нашег кратког боравка на искушењима на Земљи.  Ми то знамо, али нам дође незгодно да живимо тако, већ свако тражи свој пут, трудећи се да то буде неки нови пут, који би омогућио да се претходни путеви забораве – али неда то Бог, подсећа Он на укупни пређени пут човека, све док га не натера да праведно сагледа тај свој пут – тек тада се може посветити осталим својим путевима, са свим делима-неделима на њему

Ја сам ожењен, имам децу.... живим као сав овај свет који се умногоме понаша ненормално – ја мало штрчим, мало мање се понашам ненормално, због оног о чему сам ти већ причао.

Ако би ме питао «Па како сад то?» - лепо бих ти одговорио да Бог не цени форму или обележја већ само суштину! Он зна да ми имамо биолошке потребе контаката са супротним полом и Он против тога нема ништа, да има био би незадовољан својим делом, а није, Он непрекидно излива Радост ка нама због ма и малог броја људи који чине како је Њему мило – Он нам ограничава упражњавање те наше потребе само околношћу да због тога нико не треба да трпи, буде понижаван, варан, израбљиван, искоришћаван.

Он је цео један кварт у људском  срцу оставио за бележење снажних људских емоција и на супротној страни се бележе реакције на те емоције: Бес-реакција; Увређеност-реакција; Сиромаштво-реакција; Богатство-понашање; Добро здравље-понашање; Лоше здравље-понашање; Прилика за неприметно пљачкање-понашање; Бити на власти-понашање; Упознати лепу жену или жена мушкарца – какви су све планови у вези са тим; Телесни љубавни контакт – забележена подударност или неподударност фреквенција енергија које се размењују  и тако за све.

Ти ме погледа када сам рекао да сам ја монах без манастира, ожењен, отац..... а ја настављам: Ја нисам Више Биће, ја сам обичан човек, имао сам већи број контаката са женама – у  мом срцу има неколико црта као што се обележава у «Рабош», насталих из тих контаката, остали нису забележени и као и да не постоје. Преко записа-убележене црте фреквенције, ја могу увек да се вратим у стање када је та црта уписана, јесте то бесконтактно, али је ефекат далеко снажнији, јер су и околности друкчије.
О томе ћу ти једном приликом подробније - и сам имаш извесна искуства по том питању, ја то, наравно, знам, па ћемо да разменимо искуства.

Не секирај се ни због околности да ме не приметиш када одлазим од тебе или када ти прилазим – догађа се то неким људима, некада вероватно и теби, али о томе ниси размишљао баш посебно – то су неке од привилегија Монаха без манастира, рецимо да су то неке заштитне мере, као и она да ме не можеш створити у свом сећању, већ ме се сетиш када ме опет видиш.

Нисам ја то уредио тако, нисам уопште ни заслужан за примену тих мера.... ја само водим рачуна шта се Њему свиђа. А Он ме наведе на ово место када Он мисли да треба – да је друкчије ти би можда хтео некада да ме нађеш, када ти мислиш да треба, па да погрешиш, и ти и ја – овако не можемо да погрешимо, знаш оволико колико сам ти рекао, нема адреса, телефона, нема губљења времена, а када треба ту смо па разговарамо.

Сада, пријатељу мој, треба да се организујемо у свом  «манастиру» да пазимо на дела и мисли, сада када улазимо у период катарзе и искушења, а то је поравнавање да се почне изнова, сада треба често одлазити на најскровитија тајна места – срце човека, бити тамо, спремити се да будемо домаћини Ономе који је свуда у исто време, код свих који Га пожеле и позову и уз помоћ Њега, прегрмети ово  у наредне 2,5 године.»

И опет оде мој познаник којег се сетим само када га видим, оде Монах без манастира, онај који ми се појављивао пре неколико мојих испричаних прича, некада и да ме посаветује на мом личном плану.

Нисам од њега тражио никакве додатне детаље овога што нас чека – има на Златном Билтену и Србијачи пуно о томе. Сада је ваљда свима јасно да су наслови «Прст на чело, време је!» и «Како живети без пара?» некако актуелнији него пре годину дана  када се процењивало да претерујем. 

Онима који пожеле да оду у «пустињу» желим срећан пут – има инструкција у вези тога у одељку «Духовност и теозофија» на сајту Србијачи, а и овде на овом блогу, па коме затреба.

Боже, ја знам шта Ти волиш, а Ти знаш шта ја желим и шта ми је потребно!
По Вољи Твојој Господе!


Драгољуб


 Постављено 21.9.2012.г. 15,00.ч (Мала Госпојина)

Posted by Zlatni bilten
Labels: , , ,

Постави коментар

Молба за читаоце: МОЛИМ ВАС да не постављате свој коментар у ово поље, јер исти неће бити објављен. Користите мој контакт и шаљите ми коментар са Ваше мејл адресе (која неће бити објављена) да могу да га проверим и да Вас контактирам поводом те провере. Наравно, потпишите својим именом и презименом свој коментар. Поштујте основна етичка правила и коменатришите и полемишите са садржајем а не са аутором.
Уколико Вам је ово неприхватљиво, немојте коментарисати,односно отворите свој блог па га користите по свом нахођењу. Захваљујем. Драгољуб Татомировић.

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Кликни и покрени презентацију

Курсна листа

Izrada web sajta

  © Copyright :Zlatni Bilten 2010 Design by

Back to Vrh  

Slike i zakon postanja Adaptacija stanova Zlatibor apartmani Popusti Besplatni oglasi Renta car Belgrade Selidbe Sudski tumac Izrada sajta Auto delovi Auto servisi Auto gas ugradnja Optimizacija sajta