Srb i Ja!
Срб и Ја!
-Гробље Америка-
Веза: Моја књига «Заштити силом читану реч»
-oвде под «Књиге» која се може преузети
Ја повремено одем у цркву, никада планирано, али одем, повремено слушам староградску песму "Сирома сам друже", понекада народну песму-тужбалицу коју пева Мехо Пузић "О мајко, мајко" и повремено слушам "Тамо далеко", "Марш на Дрину", "Боже правде", "Хеј Словени" и "Од Тополе па до Равне Горе".
Пре два три дана сам слушао ову групу родољубивих песама, када је дошла моја ћерка и чувши шта слушам, по обичају приметила "Ха, опет пуниш батерије!".
Прошло неколико дана – позвршавао сам оно што сам себи одредио за ово време и хтео мало и да ленчарим......, али не иде то када ми хоћемо. Пробудим се јутрос са уводним текстом који предходи песми «Тамо далеко» - пробам да га склоним из сећања, он се не да, понавља се, тражи да се о њему размисли, и ја се предајем - почињем да анализирам ту поуку/поруку стару скоро 100 година, која гласи:
«На хумкама у туђини, неће Србско Цвеће нићи,
Поздравите Отаџбину, нећемо јој никад стићи!»
Војничка и народна химна настала у страшном рату којим су велике силе намеравале да србско питање «дефинитивно» (и по ко зна који пут) скину са дневног реда – и догодило би се то, да Онај који вуче све конце није рекао руском цару да учини што је потребно – послушао Цар Мученик - помогао, спасио Србију, преостали смо у броју од сталних око 10 милиона, па и о овом рефрену пише један од преосталих, чији је деда по мајци прошао Албанску Голготу, док су другог заробили и убили у логору који су држали Маџари у једном месту које сада припада Словачкој.
*Нико од људи не зна од чега живи Срб и Ја;
*Нико од људи не зна како живи Срб и Ја;
*Нико од људи не зна зашто стално преживи Срб и Ја;
*Нико од људи не зна ко су Срб и Ја.
Нико до сада није успео да објасни и аргументује назив «Срб», Србин, Срб (и Ја), али су сви покушавали, углавном користећи за то санскрит, древни индијски језик, увек прихватајући да су постојали старије писмо и језик од србског. Нико не жели да мења оно што се самтра сигурним, и то неутемељено објашњење постоји у различитим варијантама.
Србин је имитација самог Бога. Срби су Бога (на)звали Срб – није могуће утврдити како се то догађало – то да Га они тако назову, али је то вероватни настанак имена једног народа – Србског народа, који је у знак захвалности за оно што му је пружено, даровано и као Мисија одређено, то увек имао на уму и увек Га стављао испред себе-заправо Срби и немају име своје посебно име, они су се назвали Он-Бог-Срб и Ја! Право србско име би било «Ја», и то онај који се ставља у службу самог Бога, у службу онога што у Он стави у задатак, који увек извршава истичући да то ради у Његово име, да неки посао обављају Срб и Ја!
Познато ми је да су сина човека који се звао Срба, звали Србин, Србин син, Србин наследник.
Народ Бога који се зове Срб, назива се Србин народ!
Срби су имали од Бога одређену Мисију поучавања других народа – кренули су на исток, стигли до Индије и на елипсастој путањи одлазак-повратак, који је трајао неколико хиљада година, обишли већи део света и остатак (Срба) се као мали, понижавани и прогањани народ, вратио у Прапостојбину, данашњу Србију.
И ту Срб-Бог, изгледа да није имао неких већих замерки на оне који су са «Ја» стајали уз Њега у ономе што су чинили.
Када су одступали од онога што им је Он одредио, опомињани су и кажњавани страшно, сурово, дуго, јер се желео онај првостворени «Ја» који је хтео да чини оно што је Богу мило па се и назвао «Срб и Ја», односно «Србинов човек», «Србинов син», «Божији син», «Србин», који је почесто говорио «Срб и Ја», те се и његова држава назвала по томе, назвала се Србија.
У целом свету Немце називају Германима - то је несумњива чињеница. Али, само их ми, Срби, зовемо Немцима, назвавши их тако по њиховом неразумљивом језику, језику сличном покушају немог човека да нам нешто језиком каже.
Назвали их Срби Немцима, и то стоји! Речи и гласови немачког су тешки, немелодични, малог су опсега, са отприлике «Халт, Халт!» после чега се, чује рафал из аутоматске пушке!
Немац не може да дозива свог друга Ханса са брда на брдо, не може да држи политичке или било какве друге говоре, а да му то не представља напор..... за разлику од наших планинаца који се лако дозивају, споразумевају, за разлику од наших народних песама у којој учествују певач и слушаоци, које својом мелодичношћу терају сузе на очи, од којих се човек најежи.
Срби су, назвавши Немце Немцима, само у једној речи одсликали све карактеристике тог језика и самог народа чији је то језик.
Срби су и себи дали име, објашњавајући са ким су они!
Срби су потом тако називани, а да нико о томе није посебно размишљао, а одговор се нуди, ту је на дохват руке... не Срби иду по страним библиотекама тражећи објашњење свог имена, онда постану уважавани академици, историчари, зналци и сл., после чега их они чије су све новине и све телевизије у Србији, ваздижу у Небо у знак захвалности што пропагирју да су њихове библиотеке са истинитм књигама!
Србе нико није слао на запад, у Америку - јер је тој држави од самог почетка одређена страшна судбина за сам крај и нестанак, али су Срби, ниодкога послани, тамо јуришали.
Сејали су Срби семе србског цвећа по хумкама у туђини, не знајући шта чине и што то чине, све се трудећи да легну у хумку и да се не примети да она није за њих - Сејали Срби Божији Дух - Семе Србског цвећа, којим су даровани, по мртвим народима - хумкама, и оно није могло нићи.
Не може семе да никне из сваке земље. Постоје мртве земље из које ништа не расте. Не може се Божији Дух усадити или предати мртвим народима-хумкама!
А Срби били упорни, сејали, заливали, обилазили, видели да се не прима, да не клија, да не ниче.....утрошили цео свој живот, оставили и својим наследницима у Америци, као аманет, да наставе ту сулуду активност.... заволели Срби Гробља у Америци и остали на њима! Не вреди никакво упозорење Србима, да је крајње време да се Гробље-Америка напусти – њима лепо тамо!
То се иначе догађа – криминологија је тај феномен доста детаљно истражила и објаснила. Феномен навикавања криминалаца на затвор у који једва чекају да се врате, када буду пуштени. И учине било шта, како би се у затвор вратили.
Срби не желе да изађу са америчког гробља, они не желе да напусте Америку!
Порука коју је надарени песник-преносилац поруке испевао у Албанској Голготи, није порука само за њих који су нестали са лица земље у Првом Светском рату - та порука је порука свим Србима, то је порука - опомена, то је порука критика!
«На хумкама у туђини, неће Србско Цвеће нићи,
Поздравите Отаџбину, нећемо јој никад стићи!»
Могло би се превести са:
На народе који су осуђени на пропаст и смрт, не треба изливати Божански Дух садржан у Србима, оно неће нићи, неће то семе – Дух, проклијати, нићи, порасти, јер се баца у мртво, као семе биља у неродну земљу, али пошто то упорно чините, заволећете их тако мртве и придружићете им се – нећете стићи у Отаџбину!
Не да нећете стићи у Србију, али ни у њу нећете стићи - нећете стићи у праву Отаџбину сваког Србина који чини по Вољи Божијој, нећете стићи у Небо, оставиће вас Бог међу мртвацима, јер заволесте гробље!
Страшна је ова хипотеза, како би било добро да сам потпуно погрешио, али све упућује да нисам - хтео сам да овде станем, упутим себи критику, па узмем да радим нешто конкретно, како би Срби рекли, оно од чега се и живи, али ни то не иде - па ми се као постави питање:
*Шта је ? Седиш, мислиш да си завршио, да је доста?
Нокаутирао си оног малог жућка који се био ваздигао, био умислио да је неко, ено га, поломи се да исправи што може, а ти мислиш, доста од тебе, па би да се одмараш...
-Мислим да је доста.
*И?
-Шта и? – да нисам нешто пропустио?
*Јеси, јеси, сети се....
-Ма, нећу да се сећам, има довољно.
*А кров?
-Шта кров?
*Кисне без крова, а и ружно је – види се да је кућа, али незавршена.
-Ма нећу, нека кисну, што да покривам, њима је свеједно, ћуте и чекају.
*Покри због себе и нас који те гледамо - стави кров, а после како хоћеш. Видиш, од твоје прве приче од пре четири године колико их се намножило, па аналитичари, па пророци, чаробњаци – препричавају оно твоје, само то нигде и нико не помиње.
-Баш ме брига за њих.
*У праву си. Причају и показују да не знају и не разумеју - упозоравају да ће бити пожара када је кућа већ у пламену.
-Добро, написаћу, али те молим, реци ми одкуда се сада појавише ови који као воле Србију, којим је као стало до Србије, а у последњих 10 година су нешто размеравали и никада да одлуче?
*Види овако: Од њих нема ништа, они иду у пропаст, виде и знају, али им је речено да пазе на Расадник, а тај Расадник ти је Србија – не брини биће то под контролом, али ћемо се и директно морати умешати – запустили сте Србију, а сада ћемо вам показати како треба и како мора!
-И оде мисао, као да је био неко ко је љут и задовољан - љут због нас, а задовољан што ће нам показати како треба и мора.
Оно што сам обећао:
Мој познаник, добри пуковник ЈНА из комунистичког доба, магистар квантне физике, стално, са својим математичарима, покушава да како он каже «нађе матрицу» збивања у будућности, стално нешто рачунају, сабирају, деле, штелују..... ја математику не волим, неопходна је обичном свету само за уобичајено, остали су надарени па нека рачунају шта треба у својим техничким струкама - и када год имам прилику да их слушам, ја им и поновим да им дар знања математике није дат да завирују којекуда, да утврђују ко је створио самог Бога, као и да не треба да се диве само цвету на дрвету, већ цвету, мислећи на грану на којој је, односно мислећи на стабло и жиле из које се одгајила грана са цветовима на крају.... да се не обзиру само на оно што се види, већ да размишљају о ономе што се не види, а чини да се догађа оно видљиви. Ту се обично разиђемо, па свако иде својим путем - они математичким ја овим другим.
Сада су пуковник и други математичари израчунали позивајући се на тумачења (своја) календара народа Маја, да ће се у овој или у наредној години догодити трансформација на Земљи, која у својој суштини значи да ће, када се планете поређају у одређен положај, сви становници Планете Земље - људи, својом свешћу пребацити на неки виши ниво на којем су вибрације финије, па је и живот удобнији.... као да Бог није своје сићушне, а веома моћне, делиће уградио у свако људско тело како би гледао како се кали, греје и хлади (детаљније под «Каљење»), и како је Он ковач - и нико други!
И као да би се сва појединачна Каљења сада занемарила па сви били преведени на неки виши ниво!
Као да је то лифт, па нас подигне за пар спратова, и то лифт који иде само на горе - чак и обични лифтови иду горе-доле, а камо ли овај специјални!
То није тако, не може се догодити тако и неће се догодити тако.
Свакој души којој је додељено неко тело човека (тело је због душе а не душа због тела) одређени су извесни периоди, временски једнаки, како би се она привикла на мисију која јој је одређена, како би се сачекало ојачавање тела и како би та душа била у могућности да изврши оно што јој је одређено.
Ниједна душа се никада не терети више него што може да издржи и никада више од онога што јој је одређено - овде се не мисли на терет у смислу килаже.
И ниједна душа у телу човека није прошла друкчији пут – Бог је исти пут одредио и Исусу Христу, с тим што је Он своје задужење после Другог Корака, обављао као Духовно, а не људско Биће!
Човекова душа, имајући времена на навикавање на улогу која јој је додељена, кроз релативно споро одрастање тела у којем је, своју мисију обави у неколико корака који трају по 16 година:
*Први корак=Први ниво, траје од оживљавања тела детета у утроби мајке па до 16. године његовог живота – семе је бачено, проклијало и никло, залива се, пази се, надгледа се и припрема за време када ће уцветати и бити у могућности да баци/прими ново семе за нови живот – у том добу се та спремност постигне;
*Други корак=Други ниво, траје од 16-32. године - понови се циклус бацања/примања семена, клијања, ницања, раста, бриге....
*Трећи корак=Трећи ниво, траје од 32-48. године, када се од толико старе воћке убирају плодови, кроз његов рад, дела и уопште кроз његова гледања на живот у који је послата његова душа, ради каљења и ојачавања.
*Четврти корак=Четврти ниво, траје од 48-64. године боравка једне душе у једном телу, када је она спремна за подношење рапорта о ономе што је учинила.
*Пети корак=Пети ниво је боравак душе у телу које јој је одређено, када она до краја тог рока одређености боравка у телу, ужива у ономе што је учинила у прва четири корака....
Како се каже, када мирише цвет који је одгајила, а мириса има разних, чак и врло непријатних.
По протоку овог Петог Корака, душа се само измести на одговарајуће место у нама невидљивом свету, где поступа у складу са новим задужењима која, по правилу, нусу никада испод достигнуте спремности за сложеност мисије која је обављена - скоро увек је то наставак, то је то напредовање проистекло из доброг каљења, из постигнутог бољег квалитета, сада је она спремна за теже послове - а има их безброј, различитих градација, и у, на изглед, истим задужењима.
Значи: Нема никаквих телепортација, масовних превођења на неки виши ниво - па зар би то било праведно?!
Иде како је и записано, свако одговара појединачно - нема колективне одговорности. Онај који је командовао једним народом, који је имао Вишу Мисију, имао је и већу одговорност, иначе зашто бих ја одговарао за нашег цара, ако не чини по Вољи Божојој?
Да, другови математичари, академици и пророци - постоје правила која се не мењају!
И ништа није ни скривено, тако да те ваше цифре само штете!
Ето, песмом о гробљу покушао сам да објасним живот - песме о смрти и о гробљима су скуп веома опсежних информација датих у одређенм тренутку души човека-песника, у његовом надахнућу, које је заправо време у којем му се даје нама неразумљива информација, па он има задатак да је кроз песму преточи у информацију коју разумемо – па ко разуме!
Такве песме стално понављају и истичу да је у човеку једина његова, несумњива, вредност, вредност његове душе - остало је нешто што траје, па се баци.
Пример:
«О гробље, гробље, ти башто шарена,
у теб се сеју најлепша семена,
сеју се, сеју, али не ницају,
јер их гробари дубоко копају!»
Сахрана је затрпавање у земљу преосталог од човека - његовог остарелог, увелог, осушеног, јаловог, тела, из кога је изашла душа, ојачана новим искуствима стеченим у току боравка у том телу.
Јер, само је душа битна - тело је увек одело и оруђе за испуњење мисије одређене душе.
Душа је та која оставља своје отиске у времену и простору. О души се прича, када се прича о неком човеку - ма ко он да је био.
Душа оставља отиске народа у једном времену и простору.
Крв народа се меша, добија се мешавина тела, али то не утиче на душу, осим у елементима душе који зависе од онога што она добија од душа родитеља, преко крви.
Отисак једне душе, или отисак укупне снаге душе једног народа мери се, и чини видљивим, кроз примање одређених одлика те душе у неком народу, који их кроз обликовање душа тог народа, побољшава/квари и пријемом особина душа другог народа.
Пример:
Срби су отишлу у Индију и тамо боравили хиљадама година. Оставили су свој душевни отисак у души индијског народа, која се тим отиском побољшала и заправо, неке праве србске особине се изгубиле у Срба, а сачувале код Индуса!
И обратно, неке непожељне особине Индуса, Срби прихватили и чувају их код себе и у себи. И предали их Индусима који су са Србима дошли из Индије. Те непожељне.
Ово Бог чини да би нам показао шта је код човека важно! Душа је важна! Али и да би нам показао да је она слободна да чини шта мисли да јој доноси корист.
Све што нам је на дохват руке није и на корист!
Индуси сачували стару србску традицију братске-племенске-породичне слоге и уважавања старијих, у оквиру своје организације живота, у Индији нема просјака и није срамота радити, а Срби их скоро избрисали као особину своје душе.
Индуси/Цигани који живе у србском народу прихватили све лоше особине Срба, које се огледају у нераду, неразмишљању за унапред (лакомисленост), о сексуалним слободама, због којих су Срби често (и сада) кажњавани..... па су сада те сексуалне карактеристике, одлика и Срба и Цигана.
Бог са нама - Пристани Боже!
Драгољуб
Постављено 01.02.2012.г. у 17,00 ч.
0 comments:
Постави коментар