Zavetovanje
Заветовање
-Награде и казне-
Не заветуј се на оно што не можеш испунити!
* А не можеш:
-Ако је превелико за тебе;
-Ако је претешко за тебе;
-Ако ти је то предуго;
-Ако твоје тело надвлада душу.
*Вера = Спознаја = Мир као укупни циљ и разлог доласка душе у неко тело.
Вера, права и искрена, заснована на сопственом хтењу и жељи чини да се добија подршка у виду Спознаје која се појави као осећај повећане смирености до мира који постане претежно стање душе човека, које потом, може, наградити и самом Спознајом Бога.
Спознаја је темељ чврстог мира-смирености човека који схвата саме основе људског живота , борбу у том животу за материјално, за неко више место на лествицама направљених од људи, на коју се људи силом пењу и силом бивају срушени. Када одређени човек то схвати, он не упиње све своје моћи на заузимање те више степенице, већ се бави и нечим другим, неким другим пословима кoји својим резултатима бране да таква човек буде срушен, таквог човека штити стечени Мир, штити га Спознаја, штити га његова Вера у савршеност Небеске Хијерархије која би да се преслика и на Земљу, штити таквог човека Небеска Хијерархија која надгледа збивања на Земљи, у глобалном, али и у појединачном, до сваког од нас.
Заветовање
Цео људски живот се састоји од периода заветовања, која су, уствари, наша обећања да ћемо бити, углавном, бољи - има и случајева заветовања на лоше, на горе, када у нама проради и надвлада он лоше, оно зло, које као семенка корова чека повољне услове да проклија и набуја и угине, остављајући за собом безброј семенки те коровске биљке које ће, као и угинуле, чекати своје услове клијања.
Обећавамо родитељима, браћи, сестрама, друговима, учитељима, шефовима, девојкама или момцима, свецима, самом Богу..... онда се жалимо, молимо, стрепимо, чекамо одлуке свих њих.....И чинећи то - добро или лоше – стичемо искуство, чиме се суштина људског живота и осварује.
Држањем датог Завета, Заклетве на нешто, добија се помоћ. Ако је то Завет на добро - помажу они који то добро подржавају, а ако је то Завет на лоше - помажу они којима је то и једини задатак.
Нема значаја чиме с конкретни човек бави, на овај редослед мера у поступању - поступање, помоћ, успех, па добијање плате!
Али, има значаја Мисија која је одређена некој души која станује у телу одређеног човека.
Што важнија Мисија, то већа потреба придржавања датог завета - та мисија се и испуњава обављањем свих задатака који су јој дати, мисија је у својој суштини испуњење добијених задатака!
Ово је и логично јер од испуњења већих и важнијих мисија зависе многе мање важне мисије других људи.
Ако чобанин буде немаран, погубиће овце и трпеће штету он или и онај чије су овце. Власник оваца ће га казнити на одговарајући начин.
Ако краљ једног народа буде немаран, неморалан, ако погази завет, трпеће многе душе са мање важним мисијама – тада ће казну трпети и краљ и народ. Краљ што је одустао од мисије и заклетве-завета, а народ што је допринео да се једна таква душа крунише за краља.
О краљевима се вазда говори да су у сваком случају по Вољи Божијој - јесу, али уз услов да се држе завета датог Богу!
Када одустане од испуњења завета он више није по Вољи Божијој – Бог престаје да га штити и тада се народ који има лошег краља ставља на искушење – да народ примора краља да се врати испуњењу завета, или да у својим редовима нађе другог краља.
То искушење народа је, заправо, посматрање како народ
гледа на краљев одустанак од завета, како народ гледа на одступника – ако му замера, има наде за такав народ, ако му не замера већ му завиди на околности да може да чини оно што чини - неће се помагати таквом народу јер и има краља каквог заслужује, а већина из тог народа би чинила исто оно што чини краљ - одступник од завета.
Народ дели судбину краља, односно кроз судбину краља, одређује се и судбина и државе и народа.
Катаклизма у једном народу, као опомена:
Катклизме којим је погађан србски народ су опомене Србима, некада највећем народу на Земљи, који је стално делио и дели судбину својих лоших краљева, да сагледа себе како би могао праведније да суди и о својим краљевима.
Сбски краљеви су се од Постања, борили за првенство, за територије, за богатства, постајали робови својих злих жеља и губили народ, државу и краљевски трон, врло често и сам живот.
Народ је у таквим ситуацијама трпео казну – асимилацију у друге народе, губитак своје вере, обичаја, језика и тако нестајао, а на корист неког другог, страног, народа и његовог краља, који у се држали завета па они у тој награди уживају и то траје све док и они не одступе од тог завета за који су примили награду.
Сви народи се поучавају - два супротстављена народа се сукобе па један победи: Оба се поучавају - шта треба чинити да се победи, односно шта не треба чинити да се не изгуби!
Бог народе поучава на њиховим, али и на туђим, грешкама, односно ако је у питању награда, онда је очигледно зашто се та награда додељује.
Нижи од краља у људској хијерархији, по правилима те хијерархије, дају завете - свечане заклетве - од официра, министара, председника, припадника тајних полиција до последњег информатора тих полиција..... и успостављена хијерархија функционише док неко, битан у њој, не одступи од датог завета.
А тада те лествице падну и падну сви који су на њима – од информатора тајне полиције до краља.
За велике грешке и одступања иде и велика казна - Умре краљ, или се живом краљу и његовом народу упути Опомена која је увек примерена Одступању.
Оне су ратови, преврати, борбе за власт у којима нема правила ни части, јер постоји само један циљ – постати власт – кише, снегови, зиме, врућине, суше, земљотреси, останак без хране, задуженост државе и појединаца, презирање краља, државе и народа од стране других народа и њихових држава и краљева и све друго што се може доживети као казна, укључив у то и изумирање једног народа, отимање његових територија и брисање тог народа са списка народа.
Опомене Србима:
-Народи и србски краљеви до Немањића због раније наведених грешака и борби за материјално, од највећег народа на свету свели га на један од најмањих, многи делови србског народа сада се зову другим именима и основали су своје државе на територијама Срба које су изгубили стари србски краљеви, који су на крају позвали људе из других народа да седе на србском караљевском трону – ова лоша особина се испољава и у последњих 100 година када Србијом владају странци.
Стари србски краљеви нису били у Божијој Милости, нису добијали помоћ, нису дошли до Спознаје као суштине људског живота, нису имали Вере и догодило нам се оно што је сасвим очигледно – постали смо слуге својих слугу! Тако то Бог удеси, ради освешћивања и умивања хладном водом.
-Немњићи су унеколико обновили србско царство, повратили неке од изгубљених територија, али су их потом поново изгубили – ни они нису били у Божијој Милости, јер је Он сагледао шта они чине, са ким и због чега.
Нестали Немањићи и њихово царство, изгубљене територије због којих су се они свађали, убијали, борили, удруживали са непријатељима Срба...... а зидали безброј цркава мислећи да се тако намире са Богом, као да Богу требају цркве од камена или цигле, као да Бог нема цркву у срцу сваког човека у којем се непрекидно налази делић Њега самог - душа човека.
-Калио потом Бог Србе под турском ватром и чекићем целих 350 година.
-После 350 година родили се Срби са неком од очекиваних особина Срба – род Карађорђевића - и опет се Срби отимали о оно што им не припада, о Божије - хтели на силу да успоставе династију - они и Обреновићи - поделили малобројни, преостали, србски народ, сталним борбама за власт и потом кроз два велика рата, Први и Други Свестски рат - кроз две велике Србске катаклизме нестали Карађорђевићи и Обреновићи, нестао најбољи део способних Срба, па нас Бог подвргао новој казни.
-Од 1943. до 2012.г. Срби су под влашћу комуниста - 69 година, непрекидно! Није мало, али ако смо под Турцима били 350 година, онда је ово само 1/5 могуће дужине казне!
Бог не одређује казну као што чине људи-он не одређује број година, Њему је жао што мора да нас кажњава и ово кажњавање је само показивање Његове родитељске љубави и жеље да се поправимо.
Његова казна за Србе је : «Док не схвате, ко су, шта су и одакле су!»
Разложено, казна има ове циљеве:
-Док не схвате где су грешили;
-Док не роде и одгаје краља по Вољи Божијој;
-Док за оца не прихвате само Бога;
-Док не пристану да спроводе Мисију Срба.
Када ће то бити, зависи од Срба – они који брину о овој казни, могу, хоће и смеју, да се мешају, у одређеној мери, како би се Мисија Срба остварила – затварају небеске славине за кишу, дижу или спуштају темпертуре, онемогућавају рађање деце у најбогатијим србским крајевима и поспешују рађање у најсиромашнијим србским крајевима и у другим народима који живе у Србији, како би показали да Бог мисли о сваком телу-оделу у којем се налази један Његов мали део - душа човека.
Показује Бог да се само од овоземаљског не може напредовати без помоћи Небеског..... па када Срби схвате.
А зар нама, Србима, оваквим какви смо сада, треба помоћи?!
-Не треба, неће и не сме!
Зашто?
-Нисмо схватили, не покушавамо да схватимо зашто смо под казном, не излазимо себи на мегдан, кривимо Бога за наше недаће које смо ми, својим делима, жељама, апатијама, ћутањем, мирењем, предајом без борбе и сагласношћу тражили – и добили!
Тражимо друго, друкчије, боље, ангажујмо се и сами, покажимо да смо казну заслужили и промениће нам се судбина.
Судбина народа је одређена само поступањем тог народа – народу ништа није забрањено, он бира!
Појединцу ништа није забрањено - он бира!
Па шта онда више може да тражимо - имамо потпуну слободу, користимо је за оно што смо желели и имамо ову 2012.г. овакву каква је и каква нам иде - гледамо слику својих жеља и поступака!
Када се уруши кућа онда се из рушевине на одвојена места слаже оно што се може поново употребити за градњу нове куће – цреп, цигла се чисти од малтера, столарија, греде, летве..... онда се одреди, у складу са могућностима, величина нове куће и докупљује се потребно и са овим одвојеним и изабраним из рушевине, ето нове куће.
Не мора свака нова кућа да буде већа од старе, напротив, важно је да кућа буде удобна и ДОВОЉНА за оне који ће у њој живети, да то буде кућа у којој ће се стално показивати задвољство и захвалност Богу што нам је помогао да је направимо - а јесте, без Њега се не праве куће, деца, државе, не завршавају се факултети, не напредује се.
Не додоворујмо се људима - срамота је !
Додворујмо се Богу – корисно је и од нас се то очекује!
Ево, ја вас наговарам, ви одлучујете, али ко послуша, неће се покајати! Проверено!
Вера=Спознаја=Мир=Велико и немерљиво богатство!
Бог са нама – Пристани Боже!
Драгољуб
Постављено 17.01.2012.г. у 16,50 ч.
0 comments:
Постави коментар