Sigurnost domacina
Сигурност домаћина
-Ко све, и зашто, укида домаћине?-
«Слободан живи - роб постоји!»
Ова Цивилизација, рачунато од Исуса Христа до данас, одустајући од Принципа Довољности, припремана је да буде поробљена – и то се управо догађа!
Животом људи управљају власници новца, нафте, гаса, медија..... преко својих слугу на местима председника одређених држава, а сви они имају једног команданта. Он се зове Новац!
Цео свет је у заробљеничким мукама и без знања како да се спаси тог заробљеништва - та ствар је отишла предалеко и она се више не може враћати на прапочетак када су људи бар у некој мери поштовали Принципе Довољности - онај који је омогућавао да човек живи у хармонији са Природом, Богом, осталим и људима, и сам са собом – да делић Божијег у себи – Душа човека, буде задовољна.
Ја се овом прилико нећу ближе задржавати на државама и народима који нас се нāс Срба, баш и најнепосредније и не тиче, па ћу кроз сагледавања последица или резултата поседовања гена слободарства и гена домаћина, сагледати скоро једнородан народ – Србе и Русе, у намери да објасним да се целокупна методика овладавања људима састојала у лишавању људи слободе која је проистицала, и која и сада проистиче, из поседовања средстава за основне животне потребе – јер, у крајњем, човек увек опстане ако има све што је неопходно за његовое основне потребе, а све је садржано у једноставном: Придржавање Принципа Довољности!
Тај Принцип Довољности је тврђава свако појединца, сваке породице, и сваке више организације живота у који су уткане те основне организације - Породице!
Тај Принцип Довољности је тврђава свако појединца, сваке породице, и сваке више организације живота у који су уткане те основне организације - Породице!
Сви се људи рађају добри - знају шта је праведно, поштено, непоштено, довољно, недовољно, морално, неморално.... и ту није потребан нико ко би их подсећањем на то приморавао да поштују то што знају самим стварањем и рођењем, није потребан нико ко би их неком присилом и претњом приморавао да о тим основним особинама човека знају и мисле.
Постоје потребе да се на то указује и да се кроз присилу на то натерају они који би свој живот уређивали мимо тих основних етичких начела, на нечију штету.
Из тог основног, и првог, непридржавања Принципа Довољности настали су сви досадашњи, и посебно садашњи, механизми за држање људи у робству, и то оном добровољном, у које људи улазе трудећи се да пре тога испуне низ критеријума које постављају они који примају људе у робство, као: Да савладају одређена знања и вештине, да из своје душе избришу оне свепоседујуће етичке норме, да за себе желе много више него што им је потребно, да буду спремни на прихватање и подржавање овакве људске хијерархије у непридржавању основних етичких принципа и Принципа Довољности, и да свој живот подреде било каквом помицању на тим људским лествицама хијерархије и успеха - мерено по људским критеријумима - опет заснованим на сагледавању, и дивљењу, живота онога који се не придржава Принципа довољности.
Људи се гурају да буду слуге и робови , пристају на невероватне будалаштине у оквиру стицања често непотребних знања за неко робовско место и за неки робовски знак – неку шарену униформу, ознаку, макар и на челу као код означавања одређених каста у Индији, или на пристанак на масонску церемонију пријема за роба, када озбиљни и, наизглед, и паметни људи пристају да заврћу једну ногавицу, опасују кецељицу, бивају прво покривени чаршавом преко главе, потом буду откривени и симболично су тог момента кренули ка неком просветљењу - као да се кроз робство може доживети просветљење!
Али, сви ти ритуали су само измишљотине неких посебности како би се тако добровољно поставши роб усмерио са размишљања о ономе чега се одриче, а одриче се слободе, ка ономе шта га чека, а то су напредовања, углед, власт над подређеним и могућност живота мимо Принципа Довољности.
Ово су перфектне психолошке технике, примењиве у сваком случају добровољних предаја у заробљеништво.
Позната је ствар из претпрошлог рата Америке против Ирака, када су ирачке тенковске јединице, без икаквог посебног разлога и без икакве праве и видљиве присиле, са исправним тенковима и муницијом добровољно, све у слично време, истакли беле заставе у знак предаје, а онда Американци, у страху да се не предомисле па употребе те тенкове и муницију, блефирају како «нису овлашћени да их заробе тек тако» - доставили су им, на арапском језику, исписана «Упутства предаје» која су садржала шта све треба да учине - како да паркирају тенкове, под којим углом топовска цев треба да буде постављена, како купола треба да буде отворена, где они и како треба да се построје испред својих тенкова, и низ других детаља, заправо психолошких техника притиска, ради изазивања страха и беспомоћности, код тих који желе да им се предају, да нешто не забораве.... а заборавили да размишљају шта су у том тренутку изгубили, кога су све издали, зашто, шта их чека у заробљеништву, у јединицама којим припадају, у породицама, селима, градовима – где ће трпети презире свих који их буду гледали...
Данашњи људи исте такве услове добијају свакодневно - при подизању новца са свог рачуна, при подизању кредита, при вожњи аутомобила која је до у детаље регулисана различитим знацима који су убили у људима оно људско - суздржаност, осећај дељења са другим, пропустити оног који дуг чека да се укључи у саобраћај, разумети невештог, схватити нечију потребу да се заустави негде где нам смета, у крајњем солидарност - и на сва та несолидарна схватања непрекидно нас као великим корбачем гоне семафори, полицајци на раскрсницима, камере са стубова.... а да све може да функционише са много мање присили ево како се лепо види у Србији у којој је полиција већ два недеље у штрајку!
Све функционише по основу људске доброте и солидарност, па се види да је оволико мешање државе, преко полиције, у саобраћај апсолутно непотребно... како се каже дабогда стално штрајковали!
И када би се организовало да документа издају општинске службе, да на увиђаји излазе екипе Осигурања или Ауто Мото Савеза, да саобраћај тамо где је неопходно регулишу путарске службе, показало би се да је оволики број полицајаца непотребан!
Чему њихово зујање под сиренама, осим да се људима не дозволи да све започне по систему како је то некада функционисало.
Ја послом повремено одлазим у Бујановац, Прешево, Гњилане, Приштину па уочавам да се тамо саобраћајна полиција не види, да саобраћај иде успорено али да никада не стоји, да нема нервозног притискања сирена када се неко заустави испред вас, као ни када се ви зауставите испред некога, мале брзине, пешаци се провлаче између возила, ако дође до контакта два возила скоро и да нема штете....Шиптари иду улицом, застају да се поздраве и нема тог Шиптара који ће тај поздрав, који траје 10 секунди, прекинути сиреном, буком мотора, виком, псовком – два Божија Бића се питају за здравље и клањају се једно другом!
Да, свако ће рећи да је то у великим градовима немогуће – слажем се, али су семафори довољни, уосталом, и сами видите да се не догађа ништа необично због тога што та имагинарна сила «Држава» није на улици!
А само та улична држава нас сваке године кошта скоро милијарду евра! А они канцеларијски делови државе и колико на њих одлази, и да ли је то паметно?
Сигурност домаћина:
Мој брат, када га подсећају на неке обавезе које треба да обави каже «Добро, а где ја то журим?» и све заврши, некада пре одређеног времена некада касније, али све обави.
Ишао сам на «Башке Колебе»-Колебе сељака из села Ба, на Равној Гори, по сир и кајмак - водио ме један колебар, којег сам знао, код другог јер он није имао то што ми је требало. Отишли код тог другог, рекли што смо дошли, били позвани да се одморимо на трему те пољске куће - Колебе, а он и ја истовремено «Не можемо, журимо, немамо времена...» да би нас тај разоружао само једним питањем о којем смо по одласку причали ја и тај колебар, па смо о томе причали са једним који ту има викенд кућу, о томе и сада, на овај начин, причам и са вама који одвајате време да ово прочитате – Колебар нас питао «А где то журите и што журите?!»
Он је домаћин на 20 хектара обрадиве и ливадске земље на Равној Гори, има колебу-кућу, има осам крава, јунад, телад, бика, овце, свиње, кокошке, пшенице, кукуруза, има башту, има 12 кошница пчела и наравно, сира и кајмака, млека, киселог млека..... за себе и за продају, ради пуно, усаглашава се када и како и колико у односу на временске прилике, годишње доба, стање стоке... одлази у Љиг, Мионицу и Горњи Милановац на пијаце и вашаре, седи са познаницим испред Кафеџинице која је и пржионица кафе, пије кафу за 30 динара, малу ракију за исто толико.... размене информације, консултују се, па опет кући - Колеби. Немају струју на Башким Колебама, млеко не могу да држе дуго, све претварају у сир и кајмак који потом одређеним накупачким варијантама бивају довежени у Београд и Панчево... и живот иде, он не жури, много ради, све стиже, па и нас пита где то журимо.
Колебар са Равне Горе је домаћин, оно што поседује за себе и своју породицу даје му СИГУРНОСТ из које излази СМИРЕНОСТ - он живећи уобичајено задобије оно што новобизнисмени, криминалци, политичари и други «Фактори» никако не могу да задобију - јер се МИР НЕ КУПУЈЕ, он се ДЕЛИ, бесплатно, онима који га желе - јер су се упустили у живот мимо Принципа Довољности - Смиреност не доносе паре, телохранитељи, блиндирана возила, чинови, функције, аплаузи нижих слугу. Коме импоније, као почаст, аплауз робова?
Та СИГУРНОСТ је била сметња овладавања и поробљавања људи. Она је избрисана плански створеном околношћу да већина људи не поседује своју имовину довољну за преживљавање - људи су је се добровољно одрекли за неку канцеларију за неки крамп у Градском зеленилу или Водоводу, за неки струг, за неку дозволу за вожњу камиона или трамваја – за рад под надзором, по сату, под командом некога који је слуга вишег ранга.
Укини му вожњу трамваја, укини му канцеларију, затвори му фабрику и сада имаш не роба и слугу, сада имаш уплашеног за живот, збуњеног и неспособног, јер он не зна да ради нешто друго ни да се снађе у неким другим условима.
Тај не може да иде ни у село да служи - не зна око стоке, око земље, а сељацима не треба возач трамваја... ја када објашњавам Србима проблем Немачке у који она убрзано улази, испричам: Да ли си некад ишао возом кроз Немачку? Не, обично кажу. Е, па да ти кажем, када се возиш возом кроз Немачку имаш утисак да је пруга постављена кроз једну огромну фабрику - као пут кроз кукурузишта у Мачви када помислиш да је он провучен кроз једну велику њиву - на сваких 4-5 км. је неко омање насеље са пет-шест фабричких димњака, са омањим фабрикама испред којих се налази 10-50 возила којим су робови дошли у фабрику.
Ух, благо њима, имају посао, долазе колима на посао, сутра бих се ја са њима мењао.... кажу ови који нису успели да буду негде примљени за роба.
Ух, благо њима, имају посао, долазе колима на посао, сутра бих се ја са њима мењао.... кажу ови који нису успели да буду негде примљени за роба.
И онда им даље објашњавам: Види, ако је Немачка једна огромна фабрика, са врло мало земље у хладним или планинским пределима, претпоставка је да у тим фабрикама раде Немци -друга-трећа-четврта генерација.
Они немају земље, они не знају да раде ништа друго осим једноличног посла у тој фабрици.
И шта се догоди када се та фабрика затвори, пресели у Кину, Кореју, Румунију, Русију.... тај остане без посла, има пуну кућу електроуређеја, има аутомобил, нешто пара на рачуну....потроши паре, прода што може и шта је он?
Па, немој тако, ипак је то велика држава - кажу ми. Ја се са тим сложим и наставим: Јесте, има их сада 81 милион, од тог су 10 милиона странци и ти странци ће се вратити у своје земље - остало 70 милиона Немаца у Немачкој, село има своје раднике, и може да усиса још 10 милиона, али како да се збрине осталих 40-50 милиона и где? Кренуће за храном. Спустиће се у Маџарску, али у Маџарској нема места за све и већи део земље је у власништву Француза, отиће део у Румунију, Хрватску и како год окренеш, ето их код сељака у Војводини, Мачви, Шумадији..... да се ради за храну, моји драги Срби који патите што нисте успели да постанете робови.
На ово се већина Срба сложи, неки указују на кривце - Тита, Милошевића, Тадића, као они им обећавали, а на питање шта су они то обећавали, осим да ће сви Срби постати робови, кажу па јесте и потом ја слушам њих, слушам примере како су се Срби, негда, домаћини скућили у околини Београда, растурили домаћинство у селу на 10 хектара, купили плац на периферији Београда, направили кућу од обично до 100 м. квадратних, запослио се муж у фабрици, жена сељанка му родила и чувала децу и брискала прозоре, фабрика пропала, он са малом или никаквом пензијом - на казан Народне кухиње!
Питају ме па шта они да раде, а ја их онда упутим на судбину Немаца и све оно што сам овде сугерисао под «Прст на чело – Време је!»
Много је Срба отишло у робове! Али их је већина још слободних. Ови из градова који имају неке везе са домаћинима запуштених сеоских имања биће ти који ће, хране ради и опстанка ради, попунити србска села и започети производњу за сопствене потребе-које и нису велике уз уважавање Принципа Довољности.
Ова сигурност већине Срба, и могућност да се већина њих прикључи неком у неком селу је оно што у Србији одржава мир и у овом стању привреде и свега осталог.
Срби знају Тајну-Тајна је да ће Бог све наплатити, наградити, казнити, да ће Он подвући црту и нема у Србији никаквих демонстрација!
А ако их буде, а биће их у блиском времену пред нама, када се буде поставило питање преживљавања и када се Срби сете обећања на која су се ухватили и постали робови – сетиће се свог закржљалог гена домаћина, па ће и остале упитати какви су домаћини били?
А ако их буде, а биће их у блиском времену пред нама, када се буде поставило питање преживљавања и када се Срби сете обећања на која су се ухватили и постали робови – сетиће се свог закржљалог гена домаћина, па ће и остале упитати какви су домаћини били?
И како су водили државу?
И у томе ће учествовати само кривци: Они који су обећавали и они који су веровали.
Они који су се придржавали Принципа Довољности, који нису журили да се предају и постану робови у овоме неће учествовати:
Они који су се придржавали Принципа Довољности, који нису журили да се предају и постану робови у овоме неће учествовати:
Узалуд ће бити очекивања да се «обесправљеним, осиромашеним, превареним и гладним» прикључе они који се нису ухватили на ту удицу-варалици... јер их се то неће у толикој мери тицати.
Али..... ови Срби који су сада гладни, понижени, преварени....робови немају више ген сигурности којем је основа поседовање имовине и они не смеју да се буне, они чекају да се нешто само преко ноћи промени.
Многи од њих чекају повратак Јосипа Броза-Тита, они из фабрика, из полиције, из војске која се сетила да су најбоље, ипак, живели када је Дан ЈНА био 22, Децембар!
Па је наша војска мало јавно мало тајно тог дана (пре два дана) правила Свечану примопредају дужности Начелника Генералштаба - опет им се привиђа 22. Децембар, унапређења, нови, већи, станови, привилегије, овај Тадић им не личи на њиховог Друга Тита, висок је много и танак, они воле мале дебеле, оне који нису Срби, (Тадић мало и јесте) јер иако нису Срби «за њих је увек морало да буде».
Па је наша војска мало јавно мало тајно тог дана (пре два дана) правила Свечану примопредају дужности Начелника Генералштаба - опет им се привиђа 22. Децембар, унапређења, нови, већи, станови, привилегије, овај Тадић им не личи на њиховог Друга Тита, висок је много и танак, они воле мале дебеле, оне који нису Срби, (Тадић мало и јесте) јер иако нису Срби «за њих је увек морало да буде».
Значи: Не брини Царе Борисе - нема шансе да се неко против тебе побуни – овде искључујем ваше унутрашње обрачуне, вас из «Змијског легла» - нису више поседници било чега, њихова судбина је у твојим рукама.
А ове из полиције: Па кажи им да ти више и не требају, пребаци ове неопходне послове на друге и пошаљи их кућама, нека се завиори дим из напуштених кућа у селу!
А у Русији....?
Наша браћа Руси никада и нису били власници њихове огромне земље - 200 пута већа од Србије - а само онај који има земљу, уз одговарајући труд, може да постане СЛОБОДАН!
Они су имали мале окућнице а земља је била царева, имали су КОЛХОЗЕ - државне, сада им се нуди да обрађују запарложену земљу како би руске нафтне компаније имале коме да продају гориво, односно хемијске фабрике, вештачко ђубриво - и неки од Руса су то прихватили, али се не види елан, не могу да се размахну на туђем, не пуштају корене, не могу да се богате, не знају докле ће им се дозволити да је обрађују.
Неће комунистичка руска власт која је поробила браћу Русе у фебруару 1917. г., ни сада када има 34 милиона хектара запарложене обрадиве земље да изврши поделу те земље сељацима - знају комунисти све технике држања народа у покорности, знају они да ако би се земља дала браћи Русима да би они тог момента добили СИГУРНОСТ, да би тог тренутка престали да буду робови.... па их овако цеде на сламку.
Они чак морају да пријаве број учесника на било којој манифестацији - протесту, они не смеју као Срби, када се на некога наљуте, да узму у руке оно што имају и да их се 100-200-500 хиљада без икакве најаве или пријаве окупе тамо где хоће!
Они пристају да се самообележе белим тракама, као што је друг Хитлер чинио Јеврејима, као знаком «Ми смо добри и ненасилни», па ко је још уплашио мечку решетом(?!) и да тако њих 10-20.000 из Москве која броји 12 милона становника као нешто траже и неког плаше!
Па шта је 20.000 у односу на 12 милиона и зар све то није контрапродуктивно?!
Ја не желим да се Руси организују да руше и пале своје - ја овом приликом не сагледавам разлоге протеста, али ја само овим наглашавам колико је поразна ментална стечена особина Руса, безземљаша, оних који нису власници било чега, оних који немају по основу чега да буду СИГУРНИ, и колико је лако такве уцењивати простом обуставом дотурања брашна!
Слободан Милошевић је редовно свих 300 хиљада гласова наших Цигана обезбеђивао са по једним џаком брашна по породици. То је била занемарљива количина – све те гласове је придобио са 60.000 џакова брашна од по 50 кг!
И свака робовласничка власт увек може ово да учини и због тога се она не узбуђује. Превела је велику већину у градове – у робове, у оне који немају другог излаза осим да чекају оно што ће јој власт уделити - оне у селима је бројчано свела на минимално, те ће свака власт, посебно ова наша србска и руска, бити на власти све док има било шта у брашнару.
Партије, Избори, Покрети Двери, 1389, Наши и слични, то је фолклор о наводним слободама..... не може Роб да буде Слободан!
Слободан живи - роб постоји!
Ко у Србији живи? Јесмо ли то ми - ја који ово пишем и ви који ово читате, критикујете или хвалите?
И по ком основу смо ми слободни - осим што ово можете оценити будалаштином?
И по ком основу смо ми слободни - осим што ово можете оценити будалаштином?
Шта ћемо и како ћемо, браћо Срби? Шта чекамо – предузимајмо нешто на време, док времена још и има.
Не варајмо се, никада робовласник својом вољом не даје слободу робовима. Села наша су празна!
Човек је створен да буде слободан - ако хоће!
Нико га није натерао да буде роб - сам је хтео и нико га неће ослобађати, мора сам, ако хоће.
Али, увек имати у види да је свако заслужан за место и стање у којем се налази.
Али, увек имати у види да је свако заслужан за место и стање у којем се налази.
Тито, Милошевић, Тадић - они су само нудили, па ко се упеца!
И сому се потура варалица – па који прогута!
Бог са нама - Пристани Боже!
Драгољуб
Постављено 24.12.2011.г. у 15,30. ч.
1 comments:
postovani g-dine tatomirovicu,mislim da ste,ovim clankom potrefili pravo u centar problema i rekli to sto mnogi drugi eksponirani,priznati MISLIOCI,ne mogu ili nece da objasne nasem narodu u cemu je problem i zasto se sve ovo danas dogadja.Svako od nas ,u to sam potpuno uveren,oseca u dubini duse sve to sto ste napisali da je to istina ,ali isto tako nece sam sebi da prizna i nece da se odrekne te proklete WC solje i toplog radijatora,a ujedno masta o pucketanju drvete u peci i misli otome kako je to lepo ,kakav je to odmor za mozak,Ne moze da se oslobodi niko nicega ,samo jedinice uspevaju da skinu te okove,i da izbegnu masovno zombiranje.
s postovanjem
Tadic Goran
p.s. nisam ni u kakvom srodstvu sa gospodinom predsednikom
Постави коментар