Koje vreme dogadjaja upisati?
Које време догађаја уписати?
-Да ли је време виђења и време догађања исто?-
Веза: Наслов на Зл. Билтену
*Нострадамусова пророчанства
Веза: Наслов на Зл. Билтену
*Нострадамусова пророчанства
Овоземаљски суд некоме изрекне смртну казну - тако осуђени је већ у затвору и чека да се та казна над њим изврши. Постави се питање које време је време његовог брисања са списка живих. То уписују лекари када буду позвани да констатују нечију смрт, истражне судије када врше увиђај, полицајци када неког пријављују за нешто.
Нормално је да већина у овако видљивом свету увек каже да је време извршења смртне казне и време његовог брисања са списка живих људи. Јер, тај је жив и у време од изрицања казне до њеног извршења!
Да ли је ово сасвим у реду, има ли простора да се овако нешто сагледа и из једног другог угла - угла који људи, углавном, не користе?
Ја овако нешто сагледавам из овог уобичајеног угла, али и из других - који свакако постоје и о којим ми немамо времена да размислимо, јер се плашимо резултата, плашимо се да би се довели у стање да о свему друкчије размишљамо - да размишљамо о суштини нашег живота - ко смо, шта смо и одакле смо?
На смрт осуђени је жив – има све физиолошке потребе, личи у свему, споља гледано, на човека, али да ли је он онај бивши, онај до тренутка када му је пресуда саопштена?
Није више исти - у тренутку изрицања пресуде, ако је она изречена у складу са правдом, законом, ако су је изрекле часне судије на основу несумњивих доказа, изврши се и Воља Бога, који је том осуђеном одредио такав завршетак живота, јер се у том тренутку обуставе испоруке Животних Енергија том бившем човеку и он је од тог тренутка бивши човек - мртав за свет у који треба да оде његова душа.
Овде, на Земљи, он је жив до тренутка извршења досуђене казне или престанка живота, и тела, на неки други начин.
Дужина живота осуђеног на смртну казну је различита и зависи од тога да ли је осуђен према набројаним критеријумима земаљске правде, када је она у функцији Божије Правде – да ли је било шта нејасно у вези доношења пресуде, и ако је било несјаноћа или пропуста, створе се изненадни услови за понављање судског процеса када се ова казна мења у блажу, или се осуђени пушта на слободу.
Ако су при изрицањеу такве, смртне, пресуде, поштују критеријуми праведности и доказивања несумњивим доказима, али осуђени не жели ни у том периoду, од изрицања казне до времена њеног извршења, да пред собом положи рачуне – а свако полагање рачуна пред собом је заправо полагање рачуна пред самим Богом - када му се ово време признања продужава стицајем најразличитијих околности и траје све док се осуђени не усуди на излазак себи на мегдан.
Ово је у целости упоредиво са околношћу, великом броју људи познатој, да неки човек умире јако дуго, данима, месецима па и годинама - то је оно стање које ми опишемо са «мртав скоро, али душа неће да изађе» или «готов је, душа му у носу, али и даље је жив» - сво то одлагање изласка душе из тела, њиховог растанка, је време чекања да се тај на самрти охрабри и себи изађе на мегдан!
Обично се памти да су добри и поштени људи, највише оних који су се бавили простим пословима, у којима није било простора за било какве «комбинације» лакше умиру, лакше се њихова душа растане са телом, као и они који су за живота стекли једну од највећих врлина коју човек, уопште гледано, може стећи за време боравка душе у његовом телу - особине или моћи да се у свакодневном животу, када год затреба, када год је у дилеми «Изађе себи на мегдан» - такви и у предсмртним тренуцима стоје себи на мегдану и у тренутку истека њиховог овоземаљског времена, душа се без икаквих опирања растане са телом, препушта се сагледавању њених дела и од стране других, оних за које нема тајне!
«И знај брате Србине, да не можеш свој живот продужити ни за један
трен у односу на досуђену ти дужину - али ни трен раније не можеш отићи!»
(Владика Николај Велимировић-парафразирано)
Ми смо у позицији да нам се стално, како на нашим, али још чешће на туђим примерима показује шта ваља а шта не ваља, шта се чиме заслужи – ја ћу се овом приликом нешто више задржати на нама Србима, али је све примењиво на било коју територију или племе, или заједницу племена, држава..., јер је то свима најпознатије и најлакше за поређење:
Убиство др Зорана Ђинђића:
Урађено пре скоро девет година – на начин на који нам је то представљено, они који су то дело извршили налазе се у затвору и ствар се хтела затворити као окончана. Убијеном у знак трајног помена, одредили улице по Београду и Србији - назвали их његовим именом, неке награде носе његово име и то је добро као помен једном човеку који је у одређеном тренутку имао одређену мисију међу нама Србима-остваривао је како је остваривао и завршио на начин на који је завршио.
Више од 300 лица се у његово уклањање на неки начин умешало - то је сложена операција, много је сложеније прикрити убиство него га реализовати. Много је лакше стећи неке велике паре него објаснити њихово порекло.
У једном од прошлих наслова навео сам и реченицу «да мртав Ђинђић, прети, хапси, притвара, не дозвољава мир својим убицама...» јер се то догађа ових дана када је суд опет стицајем различитих, углавном нама непознатих, околности поново нашао у позицији да поново све сагледа, да оним у затворима прикључи и друге који су имали неку улогу.... јер у оваквим сложеним операцијама убица је војник, а планер је генерал и војник никада самостално не наступа, он је увек само делић већег плана.
Стање душе криваца за убиство др Ђинђића:
Мртви су они, мртви а живи, остављено им да испаштају за тај насилни прекид мисије једног човека - јер сваки човек је дошао на овај свет са мисијом, сви смо ми мисионари - и мртви су од тренутка када се ово убиство др Ђинђића извршило, односно од тренутка када су пристали на додељену им улогу у овом злочину!
Тада им је одређена казна.
И тај тренутак је тренутак када се њихова смрт догодила, у том тренутку су они брисани са списка дужника - они више Богу ништа не дугују, њиховој души се више не испоручују Животне Енергије, за до садашње испоруке морају да подвуку црту и плате , она је сада (душа у њиховом телу) као укључен мобилни телефон у простору у којем нема домета сигнала мобилне телефоније.... телефон је исправан али не може да служи основној сврси - телефонирању. Он може да рачуна, има календар, игрице, могу да се пишу поруке, могу да с сниме фотографије или видеозаписи - али се не могу никоме проследити.... временом је батерија таквог телефона све празнија и на крају се телефон угаси.
Овима је, њих преко 300, ускраћена допуна батерије, ускраћен је доток Животних Енергија које одржавају одговарајући напон душе и оне се полако празне, до гашења.
Лако је ово проверити - ову моју тезу и тврдњу:
-Погледајте где су сада вероватни актери организације убиства, на којим функцијама, које од њих жив - како и где живи, гледајте и анализирајте сврху њиховог оглашавања које личи на ситуацију жене која нешто меси од брашна па са руке скида остатке брашна - некада отресањем руку, некада брисањем, некад прањем, јер руке треба да буду чисте.
Гледајте у руке и видећете душу! Душа показује да има потребе да се чисти и преко руку - отресањем сопствене кривице преко отресања руку види се и степен нечије кривице - гледајте држање руке у руци, ломљење прстију, знојење руке, брисање дланова, отресање... наравно стање душе се види и преко очију, гласа, преосталих количина Животних Енергија које служе за јавна оглашавања, негирања умешаности, указивање да је неко други крив а не они... мртви а живи, живи наизглед, а у суштини мртви, остављени без дотока Животних Енергија, гасе се, у паници, све би да сакрију, варају себе па варају и друге, самохрабре се и самозаваравају, беже из реалности, живе у илузији да су све добро сакрили, па се опет враћају да то сакривено још боље ушушкају и маскирају, причају шта све планирају, како имају идеје, како им треба још неколико година, још један мандата..... вапе за временом којег више немају, осећају да убрзану цуре, да се убрзано празне, боје се тог тренутка јер је смрт један несумњиви тренутак истине, када је свако присиљен да изађе себи на мегдан.
Без тога се нико не приме горе - то је као када би се негде улазило пошто се предходно оперу руке, изује се, стави се нека капа или маска... то је као када се деца припремају за школу па иду у предшколску установу где се припреме.
Ова људска припрема за суђење је припрема да се, када се оде на суд у Небу, душа не расправља са Судијом већ да само смерно ћути, клима главом и са миром прими казну коју је заслужила.
Даље: Гледајте те из Групе-300 убица како су принуђени да се праве сиромашним а тешко им пада, јер су се у ову групу и укључили да не буду сиромашни - гледајте како причају да немају ни за голу егзистенцију и истовремено се возе у врло скупим џиповима са неколико телохрантеља који им нису ни потребни, али им чувају страх и њиховим присуством показују да су и даље значајни - а коме је значајан мртав човек?
Једно време се умрли човек, можда, од неког ожали и потом је он оно што је иза себе оставио: Добра дела, добро понашање, нико не броји, у позитивном, његове куће и аутомобиле, новац - то му све дође као додатно каменовање већ сахрањеног.
И, онда, када се неки догађај збио? Овај, око смрти?
Онда када је донета одлука о ускраћивању Животних Енергија!
Ту Одлуку нико и ничим, на Земљи, не може променити - само Онај који такву Одлуку доноси, може, ако хоће, и да је измени!
И Он то понекада учина, чуда ради и поуке ради, за друге људе.
Тако осуђеном помоћи нема, нема људи који би у неком дужем времену могли ове енергетске шокове да поднесу – чак и ако их оставе овде и ако им врате Животне Енергије, они сами себи пресуде, постану сопствене судије.
Да је ово истинито пратите само јавно обнародована - тајних је много више и о њима се зна само у одређеним круговима - самоубиства припадника УДБЕ – бивших и садашњих! Оних, који су чинили направду због чина, плате, функције, стана, кола, угледа... када изађу себи на мегдан одлазе.
Ови који се самоубијају то учине борећи се са невидљивом силом која их 24 часа на дан подсећа шта се од њих очекује!
А они би да сачувају тајну својих недела и од себе - и успевају извесно време, потом се сукобе са том силом и мислећи да је у њиховој глави изврше самоубиство!
Стицајем околности, некима од тих који су извршили самоубиство, а мени рекли да су умрли од инфаркта срца, држао сам и посмртни говор..... сада су њихове фамилије наставили са издржавањем њихове насилно прекинуте казне, јер и даље крију и начин и разлог њихове смрти.
Ја ово истичем како бих у овим тешким, и наступајућим много тежим, временима, указао на неопходност суздржавања да се чини нешто што је само прагматично - све је то само краткорочно корисно, а уствари веома штетно - да не дозволимо да нам се изрекне невидљива казна од невидљивих Сила, јер видеће се на нама да смо под казном.
Значи: Ипак се прави догађај прво оствари као невидљив, на нивоу и по плану невидљивих испоручилаца Животних Енергија, а потом се казна учини видљивом на један од описаних начина.
Када би ме неко питао које време смрти да упишем за оне из Групе-300 која је убила др Зорана Ђинђића, ја бих одговорио да је то тренутак када су пристали да се у ту групу учлане!
После је ишло све што су учинили, после је и ово време садашње када би могли да се покају, изнесу истину и тако приправни оду на суд!
Није време осуде и време издржавања казне за убиство др Ђинђића оно време када бивају смештени затвор - оно тече од пристанка на његову смрт!
А Ђинђић их надгледа, посећује, запиткује, објашњава им, смеје се њиховим смешним покушајама прикривања тајне – јер сада и он, Ђинђић, за живота атеиста, види оно у шта за живота није веровао - сада и он зна да је ово што пишем Истина – о Богу и Души, о чему се на лажним филозофским факултетима није учило!
Сада он руководи истрагама, казнама, он сачињава редоследе одласка на прави суд, он сада гледа и себе, јер је био исти као и они - гледа своје другове и истомишљенике.....
Гледају завереници како би да се прикрију ово убиство - опет ће да злоупотребе полицију која штрајкује, опет ће неки који су изашли из политике, условно, да буду враћени у њу, опет ће неки који су били министри хтети да то буду поново – погураће их они којим су се заклели, како би своју и њихову улогу још боље прикрили. Биће изненадних подела политичких странака, постављења на високе функције, биће подршки неким странкама и личностима, из иностранства... чак и отворенијим него тада и до сада. Јер сада они треба да сакрију још боље много што-шта!
И после ће се тражити узрок пропасти неке државе, нпр.: Либије, Сирије или Србије која је у дуговима, у пропасти привреде, у неиспуњењу обећања странака, а нико неће мислити да се велика тајна може прикривати и пропашћу државе! Као што се проневера прикрива разбојништвом или пожаром. А ово око др Ђинђића је велико разбојништво!! И није он убијен од криминалаца због криминала - а било је и тога.
Сви гледамо али не видимо! Сви читамо шта завереници изјављују али не повезујемо са оним што нам се може догодити!
Видите ко се све, и како, оглашава у новинама, онај код кога су се најчешће сретали више није овде - одселио се, умиру полако у страху, све се опирући ономе који им непрекидно говори «АЂинђић, а ја?!».
Јер тако и треба и тако и мора!
Бог са нама – Пристани Боже!
Драгољуб
Постављено 26.12.2011.г. у 14,30 ч.
0 comments:
Постави коментар