Tutnjava pred dovođenje Srbije u red
Др Драгољуб Татомировић
Доктор права-криминолог
14.02.2011.г. (Дан Светог Трифуна)
Б е о г р а д
Тутњава пред довођење Србије у ред
В е з а:
Најављени наставак после
«Сценарији за довођење Србије у ред»
http://zlatnibilten.blogspot.rs/2010/12/scenariji-za-dovodjenje-srbije-u-red.html
Најављени наставак после
«Сценарији за довођење Србије у ред»
http://zlatnibilten.blogspot.rs/2010/12/scenariji-za-dovodjenje-srbije-u-red.html
У поднаслову «Вероватни сценарио довођења Србије у ред», детаљно су наведени редослед догађања и образложени узроци
У међувремену су постављени на сајт и одговори на најчешћа питања која су ми упућивана - о могућности да Томислав Николић са својом странком изврши неки притисак и изнуди или убрза нека догађања која би била у функцији довођења Србије у ред, о моћи синдиката у Србији, о могућности да полиција Србије штрајкује, о масонској организацији у Србији, о Турској.... У наслову «Србском молбом на Америку», «Мисао као оружје», «Арапским топузом на Америку» и «Дављење у Давосу» указао сам и на догађања којим се те теме баве и рекао да се она не могу зауставити.
Догађаји који су се збили од постављања на сајт одговора на питања, одговора-хипотезе «Сценарији за довођење Србије у ред» и оним насловима који се тичу Америке, Русије, Кине, Румуније и Грчке, у целости потврђују постављене и образлагане хипотезе, што свако може да уочи простим поређењем, прогнозираног и оствареног.
Остао сам дужан за одговор «Шта после Вероватног сценарија у Србији за довођење Србије у ред», посебно што се све већи број Срба из иностранства појављује у улози читаоца сајта Златни Билтен, што је и нормално будући да су они постали категорија најугроженијих Срба, са дилемом шта чинити а да се не погреши, па овом приликом тај свој дуг-обећање у најави, измирујем.
Шта ће бити после
(после остварења Сценарија за довођење Србије у ред, под «Вероватни»)
Садашње стање и општа атмосфера се може поредити са дуго очекиваном, потребном, кишом, после дуготрајне суше и осећањем и знањем да она може стићи кроз олују, која поред користи од кише прво нанесе велик страх а потом и штету!
Та олуја, које се плашимо али у свести да је она неопходна, ако се жели и оно корисно-ако се жели киша, већ се чује, многи се праве да је не чују и не осећају па се баве неким пословима који никако нису примерени предолујном времену - неки шире веш на отвореном, неки планирају нешто што не узима у обзир олују и кишу, неки се баве и чудним и непотребним пословима, као што је вештачко заливање, пуштање јаке музике која би надјачала хук надолазеће олује, неки причају оно што нико не слуша, неки предлажу оно у шта ни сами не верују, а као очекују да то неко прихвати - види се збуњеност «пчелињег роја» и немоћ Матице да у том роју заведе уобичајен пчелињи ред, а он подразумева избацивање из кошнице сувишних трутова, избацивање сувишних матица, контрола извршења послова пчела стражара, пчела радилица, пчела које хране и брину о Матици, пчела водоноша и свих других задужења која су неопходан за опстанак роја и прављење меда за прехрану, за резереву, за подмладак, за замену радилица, стражара, бораца и другог.
Србијанске матице - руководиоци државе, су постале непродуктивне, трутови држе говоре, радилице траже и очекују јасну команду које нема, мед се потрошио, олуја их спречава да започну са послом..... пчеле у виду Србијанаца су у стању чекања и дискутовања и о пословима који су у надлежности Матице... увиђа се да су резерве меда на минимуму, нема плана за обнову резерви и као да се миримо да нестанемо без да се иоле потрудимо да се то стање мења.
Заједништво је нестало, солидарност се губи, свака бранша излази пред Матицу и остатак роја са изјавом колико јој треба меда из резерви које су при самом крају, и сама (бранша) не верујући да је могуће од ништа добити нешто, али се галамом стављају у стање илузије да се они боре за оно што им припада...
Слушају се информације о «земљотресу» који је срушио дугогодишње режиме који су опстајали од помоћи и придржавања Америке, о неликвидности америчке државне благајне која само што не прогласи банкрот, о руским новчаним и неновчаним проблемима, о тероризму муслимана у Русији, о божијој љутњи на Америку, ЕУ и Аустралију, исказаној кроз олује, кише, мразеве, поплаве и пожаре, слуша се о проблемима у Грчкој које су Грци хтели да реше демонстрацијама па су, ипак, увидели да се морају пружати само онолико колика је дужина покривача који поседују - а он је постао некако сувише кратак, слушају како је прошла Румунија и Бугарска које су преварене па потрчале у НАТО и Европску Унију, слушају то Срби и очекују да се то на њих баш никако не одрази, опет мисле да је прави пут онај којим се иде од 1944.г. до сада, опет се жали за временом Јосипа Броза Тита, опет се повампирују нове комунистичке партије, опет се једна од комунистичких странака сврстава у оне које ће донети промене враћањем на Титову организацију живота у Србији, која се заснивала на бесомучном узимању кредите од Америке и Русије, ради експеримента «Социјалистичко самоуправљање», који је пропао, али оставио трагичне и можда и неизлечиве последице у менталном склопу Срба, које су се претвориле у генетско наслеђе Срба који су измислили пароле «Радио не радио-свира ми радио», «Нико не може тако мало да ме плати колико ја могу мало да радим», «За ову плату довољно је што сам устао и дошао на посао» и многе друге које су слика тог погубног резултата Брозове Србије за којом се пати(!).
О времену «банкарског експерта» Слободан Милошевића сада се прича као о времену благостања, без да се помиње како је кроз планско изазивање инфлација опљачкао свој (да ли је то био његов народ?) народ, како је упропастио привреду и како је његов Председник Владе Србије, доктор економских наука, Станко Радмиловић, научно констатовао, и о томе са поносом обавестио грађане Србије, да се «Из суве дреновине не може више ништа исцедити», рекавши нам да су он и Милошевић Србију довели у стање упоредиво са сувом дреновином.
Сада Срби пате и за временом из 2003.г у којем је Зоран Ђинђић продао Железару Смедерево за 29 милиона долара иако је њена вредност била најмање две милијарде долара, у којем је својим партијским друговима продао све српске фабрике шећера за цену од симболичних 1 Евро, да је опљачкана остала србијанска привреда кроз лажне приватизације преко Агенције за приватизацију у којој је, у кључним пљачкашким временима, одговарајућу улогу имао и садашњи Председник Владе Србије, Мирко Цветковић и садашња министарка финансија Дијана Драгутиновић коју је, Мирко, као доказаног експерта, узео у Владу и дао јој на управљање финансије државе. Срби сада ваздижу Ђинђића јер је од позајмица учинио да се повећају плате, пензије, стандард, имитирајући оне које је наследио - Тита и Милошевића, а сада је 2011.г у којој ће се о времену владања Бориса Тадића и његових експерата, Динкића, Дачића и још ко зна којих, причати као о много добрим годинама јер се и у тим годинама продавало оно што је преостало.
Срби су уверени како је сав новац добијен продајом србских предузећа, новац узет на зајам, новац који се стицао унутар Србије, покраден! Није, другови и браћо Срби, јесте свакако бар 10-20%, остало смо ми потрошили!
Неће Срби да кажу да су били врло ћутљиви па и задовољни када су Ђинђић, Коштуница и Тадић узимали кредите, продавали државну имовину и све то, или бар 80-90% од тих сума, сипали у решето које се не може напунити - у јавну потрошњу, ради стварања илузије да су промене биле потребне, да су ваљане и да су за то побољшање заслужни овде побројани политичари.
Другови и браћо Срби, да ли смо икада, сви заједно, или по браншама, демонстрирали што се узимају кредити за јавну потрошњу, да ли су било када просветари штрајковали због лоших наставних програма, садржаја уџбеника, лоших министара просвете, лоших просветних инспектора... нису никада. Увек и само због већих плата. Само су због тога штрајковали!
Да ли су се у правосудном систему било када и било где организовале демонстрације или штрајк због рђавих услуга грађанима, због редова, због компликоване процедуре добијања докумената, због тога што судови не раде суботом када је остатку грађана згодно да јуре судска документа уместо да излазе са свог посла на којем се ствара доходак којим се пуни буџет и за плате особља у правосуђу, да ли су стражари у затворима било када штрајковали због неспособних или непоштених руководилаца, због негативне кадровске селекције, због кршења закона, због нељудског понашања према грађанима Србије који су на издржавању казни затвора, да ли су икада истражне судије и тужиоци штрајковали што не могу да поступају само у складу са законима, што морају да спроводе вољу политичара која није и воља закона, да ли су икада судије штрајковале због притисака политичара, да ли су некад негде дали оставку, отказ, повукли се, отишли на дедовину да се баве пољопривредом... нису никада, увек су штрајковали да би им се повећале плате!
Pročitaj više...
