Svetac - da li je to nasledno?
Светац – да ли је то наследно?
-Ко човека учини свецем-
У прошлости су људи бирали неког човека за старешину - временом су се старешине, уз стицај различитих повољних околности, називале све вишим и вишим звањима, па су од њих постајали кнежеви или краљеви, онда су се они лично или неко од њихових наследника проглашавали царевима, а кaда су се удруживали и са црквом, а то се скоро увек догађало, онда су могли бити проглашени и посмртном титулом - СВЕТИ!
Само први избор је, унеколико, био легалан и легитиман, онај за најнижег народног старешину, све остало је ишло уз договор и најневероватније комбинаторике и испомоћи.
Познато је у србском народу да су отац и син постајали свети јер их је светим проглашавала црква коју су пре тога успоставили, или уредили, или преуредили,те се црква поносила својим оснивачем - Свецем.
Некада се проналазила крвна веза, ма и најтања, са неком старом светом лозом, те је то био основ да се тражи оно што неком потомку по том основу припада. То се код Срба догађа и данас – наследници ратника постали крaљеви, краљевали три генерације и сада се четврта сматра нормалним наследником нечега што је изронило у народу стицајем различитих околности - не гледа се како је темељ ударен, како је то започело, рачуна се у династију, и права која из тога проистичу, са само три генерације србских сељака на месту краља. И неће овај четврти, из четврте генерације, никако друкчије да се зове него ЊКВ-Његово Краљевско Величанство, чак је и регистарска таблица на аутомобилу тако исписане - што нема краљевине, што нема континуитета, што му се тата одрекао нечега што је било по неком наследном праву, нема везе, ЊКВ и ништа друго!
И то у Србији којој је баш у овим годинама до поседовања краља, и то неког који се на силу намеће!
Прича се да светом управљају две свете лозе које се сада зову различитим именима, да о њима непрекидно, пре и од Исуса Христа до данас, црква води рачуна, водећи бригу да те наследнике, по крви, поставља на престоле одређених држава - наравно, вођено је рачуна и о мешању крви како би се цео владарски слој целог света нашао у оквиру ових крвних сродстава.
Остале организације - тајне и полутајне, углавном везане за Хришћанску цркву, биле су оне које су та постављења "светих" људи обезбеђивала - од постављања преко одржавања на власти до уклањања, или неговања наследника.
У питању је била велика црквена тајна и народи света о томе нису ништа ни знали, а ни требали да знају - јер ако знају почињу да размишљају, истражују, налазе недостатке, празнине, имају своје мишљење..... а мишљење народа се не тражи у оваквим «светим» стварима.
Црква, као организација која је педантним и дуготрајним мерама обликовала свет према својим потребама, уклањајући праве податке и на место њих убацивала лажне, писала «свете» књиге, опоруке, претварала у књиге и свете списе и јављања давно умрлих, чини и данас све што је потребно да би се њен глобални циљ остварио - а крајњи циљ је успостављање теолошке државе, нечега што се испробавало у време цара Константина, а сада у Ирану и другим муслиманским државама – у Ирану од повратку имама Хомеинија из Париза, на место свргнутог тадашњег иранског цара Резе Пахлавија, који је био наставак неке, такође, свете линије владара и којег су тако светог врло лако отерали са власти.
Све цркве, па и наша СПЦ, су догматске - траже да јој се у целости верује на реч људи - обичних људи, који су се из неких, често веома приземних, разлога определили за свештеничку службу, коју често обављају као и сваки други занатлија и сваки државни службеник - на начин да се никако не види његова различитост у комуникацији са Богом, те да није у посебној одори нико их не би ни приметио, посебно што су се у неслужбеном делу свог живота веома поистоветили са нама верницима, који смо често само обредни верници!
Никада нико није објаснио народу по којем праву су Немањићи постали краљеви и потом и цареви, никада нико није пружио никакав доказ да им то припада, па остаје да су имали једну добру причу, једну добру организацију, добре саветнике те су запосели на престо који се после сам од себе чинио све важнијим и важнијим, толико важним да су они после својих овоземаљских живота постали свеци! Пуна Србија светаца!
Тело је ради душе, а не душа ради тела!
И по чему су они постајали свеци? По телу које су наследили од својих родитеља. Али свеца не чини свецем његово тело већ његова душа, ако је то неко ко је по Божијој Вољи онда се то види и за живота и после смрти, а ако није по Његовој Вољи, онда се такав неки прогласи свецем, сходно одређеним црквеним правилима која своје упориште траже у времену у којем је тај био обичан смртни човек.
Душу свом детету не дају родитељи, они свом детету подаре тело у које се у тренутку оживљањавња усели одређена душа – Она Душа којој је то тело спремано!
Никако друга, никако насумце и без плана!
Према томе, светац не мора да има наследника свеца! А може! Али, обично се то не догађа - није то ковачки, инжењерски или неки други дар који се реализује уз помоћ тела и дара којим је Бог снабдео одређену душу. Светачка душа је душа у телу човека - Помоћника Божијег, који има одређену улогу на одређеном простору у одређеном временском периоду!
Догађало се да свете људе роде обични, прости и нешколовани људи, али су то увек они који неће ометати развоје ни тела ни душе будућег свеца у том људском телу!
Некада Бог учини и друкчије - Он може како хоће, шта хоће и када хоће - Он некада хоће да свеца створи и у телу детета лоших родитеља, када на тај начин свима обзнани да је Он тај који додељује душе људима, те да од душе која је у човеку зависи и какав ће тај човек бити.
Да нема ових правила онда би се деца светаца обавезно чинила свецима, свеци би рађали свеце и био би то затворен круг у који људи не би дозвољавали мешање других људи без педигреа, па би Бог сам себе развластио!
А Он сву власт увек држи за себе - послове које поверава другим Он надгледа на више начина, и то су само поверени послови мањег значаја када их обављају људи као познаваоци неког народа и територије, и увек су то људи од пуног Божијег поверења. Друкчије не може!
Прича се да ће се 2013 године у Нишу, на брду Виник подићи комплекс «Свети Цар Константин» са огромним крстом који би требао да буде Храм Свехришћанског помирења, не враћања црквених сепаратиста под предходну управу, већ њихово измирење и заједнички даљи пут.
И догађа се да се све то реализује под неокомунистичком влашћу Демократске странке у Србији и у Нишу! Чудо невиђено колико је комунистима стало до Бога и Исуса Христа!
Прича се како је цар Константин праунук свете владарске лозе, а сам је постао светац када је увео овакво хришћанство и када га је учинио званичном државном религијом.
Наравно, тада су му сметали они који су и пре тога имали своју веру, свог Бога Триглава, они који су се звали БОГУМИЛИ, те их је кроз векове после тога уништавао и сви црквени специјалци су унапређивани по основу броја скалпова Богумила у Србији.
Значи: Цар оформио цркву - та црква га учинила светим, његова лоза по крви је света и не би било никакво чудо да се сада из те лозе појави неки потомак сагласан да он буде објединитељ световне и црквене власти - да буде Бог на Земљи!
Постави се питање како то извести, према којим документима, којим подацима, ко је водио родослове и посебно.... на основу чега је и сам цар Константин проглашен светим?
И зашто се брдо на којем се намерава извршити помирење две секције исте цркве назива Виник - неки кажу да се не зна порекло имена, можда због вина из винограда који су ту одвајкада гајени, или по називу оближње речице сличног имена - нико није узео у обзир римски назив за кривицу: Вин = крив, Виник = Кривац. Ко је био тако значајан да се у Нишу цело брдо назове Кривац, ко је и зашта крив, и зашто се ту хоће неко помирење као извињење Исусу Христу?
Зашто се држимо места које се зове Виник? И зашто СПЦ о свему томе ћути?
Неки говоре да је Исус Христ ту разапет, да га је осудио онај који је имао власт и био му најближи род.... због чега сада извињење и због чега извињење кроз постављење неког од те лозе за Бога на Земљи?
Ко има интерес да се свет тако уреди? Ко ту кога консултује, пита, уверава.... Коме ће такав «Бог» да служи?
Воде се расправе о календару, о симболима, о грбовима, па се појављују старе сиромашне србске фамилије које су имале своје грбове - све са неким лавовима, вуковима, крилатим змајевима... воде се расправе и о правом дану рођења Исуса Христа – да ли је правилније славити 25.12. или 7.1. у суштини исти дан само два календара, да ли се слави само дан рођења ИХ или се тим даном покрива и нешто друго, све заборављајућу да је то апсолутно небитно!
Заједничка прослава било чега је значајна јер се тог тренутка удружују енергије великог броја људи које се усмеравају ка неком протеклом догађају!
Дан те прославе није битан - битно је да се прослава организује поводом нечег конкретног!
Пагански је обичај и веровање да се треба клањати остацима некадашњег човека - његовм телу, односно костима - и кости и месо и крв су били само одело душе која је имала одређену мисију!
Ми се обраћамо души, никако остацима тела - тело и не мора да постоји, то је као када се Србин обрати свом свецу заштитнику - својој Крсној слави!
Тада он гледа у његову слику, али његове мисли иду ка души Свеца Заштитника и небитно је на чему је та слика, колика, је где се налази, чак је небитно и да ли она уопште постоји, јер нико од нас не носи слику Бога, али му се често обраћамо - бар добар део нас Срба, а скоро сви када смо у неком проблему!
Тада он гледа у његову слику, али његове мисли иду ка души Свеца Заштитника и небитно је на чему је та слика, колика, је где се налази, чак је небитно и да ли она уопште постоји, јер нико од нас не носи слику Бога, али му се често обраћамо - бар добар део нас Срба, а скоро сви када смо у неком проблему!
Крст у Нишу, на брду Кривице хоће да подигну они који би да са себе скину било какву сумњу у кривицу за ово што су чинили, што чине, и што намеравају да чине!
Али, то је непотребно, то неће имати никаквих позитивних ефеката, по нас Србе може да буде само негативно!
Слēдећи овај обичај остваривања наследних права и по светачкој линији, као да су у питању наслеђивања земље и зграда, многи се и сада, напрасно, сећају свог светачког порекла, мислећи да су сва деца истих родитеља свеци!
Кажу да је ИХ рођен као близанац свог брата Томе – узмимо да се то десило и да нам је из одређених разлога сервирана друга прича: И шта је сада његов брат Тома?
Да ли је он светац? Да ли се светост добија по телу, по утроби мајке или се добија по души - и ко каже да је и Тома светац? Осим цркве, која је усвојила да се особине наслеђују по телу, да је душа власништво људи, односно да се душе населе у неко тело тумарајући и тражећи неку трудну жену... А ради се о установи која би о души требало највише да зна, пази и узима у обзир!
Црква је контрадикторна - мало о значају душе, па онда о значају тела, мало о наслеђивању светости, мало о наслеђивању овоземаљских права.... права организација најобичнијих људи!!
Како се утврђује да је неко Божији Изабраник?
Бог пази на сваког од нас, испуњава нам разне жеље, молбе, подржава нас, саветује, кажњава, а да тога нисмо ни свесни.
Али, нису сви људи истог значаја, нису све људске мисије исте и није Бог сваку душу послао на каљење на истој температури.
Он има различите потребе за помагањем и у складу са тим Он своје Изабранике и снабдева одређеном силом, он такве посебно пази, обележава, учини да се зна да су они посебни, али основно је:
*Да ли се неком обичном човеку испуњавају молбе!
То је основни и једини видљиви критеријум према којем се може закључити да ли је неко за кога се сматра да је посебан у оквиру те посебности и Божији Изабраник!
Није битно где такав живи, чиме с бави, како физички изгледа....важно је да ли се молбе, које он упути Богу, испуњавају, важно је колика су његова права у помагању Креирања, јер је само Бог прави и једини Креатор, сви остали, на Небу и Земљи су Његови Помоћници!
И сам Исус Христ је Његов Помоћник. Христ никада за себе није рекао да је Бог, увек је говорио да је дошао у име Бога, када је нешто хтео да учини, крстио се и упућивао молбу самом Богу, никада није рекао: Ја сам, ја могу, ја смем, ја ћу вас казнити.... увек се понашао као смеран син моћног оца!
Неки од Божијих Изабраника су били у прилици да ових тешких последњих 10-20 србских година виде и Оца и Сина – примили награду за свој рад, ту су и сада, гледају, осматрају, понекада за понешто замоле, а почесто учине што треба и на своју одговорност – јер смеју и јер одговарају за све што чине.
И нису свештена лица, и ретко иду у цркве, и знају каква је која црква по осећањима која тамо доживе, по понашању свештеника у њима.... па неке крсте храмовима а неке гробницама, јер су и гробнице грађевински објекти!
Ако би се потомку доказаног Божијег Изабраника испуњавале молбе, може се рећи да је Изабраник родио Изабраника.... ако тога нема онда се о томе не може говорити због крвног сродства - Крв је Земља, Душа је Небо! Светачке везе су небеске, душевне.
Није битно колики је неки народ, бројчано гледано - може Бог да има више својих Изабраника у малим народима него у оним највећим, и радије их их и бира међу њима, па су могућа испуњења молби појединаца из малобројних народа када они постану помоћници у креирању и ситуације на Земљи, и када они иако малобројни буду моћнији и силнији од оних у стотинама милиона или у милијардама људи у великим државама.
Колико је неки народ мио Богу толико и Изабраника из тог народа!
Наша СПЦ сада нема ниједног свештеника којем се молбе испуњавају, није познато да то постоји ни у руској цркви, али постоји пуно Божијих Изабраника у једном и другом народу, више у србском него у руском – о неким сам и овде говорио, као и у делу који се тиче оних из Групе «Србих-888», који су на стражи и овде и тамо где би велика земаљска сила да се искрца и спаси казне која јој је одређена по заслугама које су посебно биле видљиве овде у Србији!
Наша СПЦ сада нема ниједног свештеника којем се молбе испуњавају, није познато да то постоји ни у руској цркви, али постоји пуно Божијих Изабраника у једном и другом народу, више у србском него у руском – о неким сам и овде говорио, као и у делу који се тиче оних из Групе «Србих-888», који су на стражи и овде и тамо где би велика земаљска сила да се искрца и спаси казне која јој је одређена по заслугама које су посебно биле видљиве овде у Србији!
Они који слове да су Божији Изабраници а то не потврди сам Бог кроз испуњење њихових молби - нису прави Изабраници, они који исцељују од разних болести кроз већи број тзв. «третмана» који имају своју новчану противвредност - нису прави Божији Изабраници, они који се облаче у шарене свештеничке одоре а њихове се молбе не испуњавају - нису Божији Изабраници, они који би да постану Божији Изабраници па о томе непрекидно причају, који иду на различите обуке.....- нису Божији Изабраници!
Изабраник се препоручује, Бог одлучује!
Не може се постати вештица тако што се то пожели – вештица се изабере и мимо њене воље и буде Помоћница у одређеним пословима.
Кога занима нека погледа наслов «Петар гради-виле разваљују!» па ће добити и више информација, које ће му, укупно гледано, послужити за бољу оријентацију у овој правој поплави светаца који шетају Србијом, врачара и чаробњака.
Није светац онај над чијом се иконом, телом, гробом не дешавају чуда - основни критеријум Цркве је увереност да се поводом некога којег би да прогласи свецем дешавају чуда – и то одеђен број. За Светог Серафима Саровског, документовано је 15 чуда.
Људи из цркве могу да донесу одлуку да је неко светац – ако се та одлука потврди дешавањем чуда - добра одлука, ако чуда нема - руководили се нечим другим не Правилима!
Штета је што се црква труди и води бригу само о евентуалној појави оних којима се молбе испуњавају у редовима свештенства, те је и највећи број познатих светаца из њених редова, док их је много више међу обичним светом. Пример Св. Василија Острошког, високог свештеног лица, је пример када су исту одлуку донели народ и црква - Свети Василије Острошки је Божији Изабраник - био док је био међу нама и сада када му је само тело овде!
Треба добро пазити око ових намера подизања крста на брду Виник у Нишу!
Бог са нама – Пристани Боже!
Драгољуб
Постављено 02.01.2012. г. у 19,20 ч
0 comments:
Постави коментар