Kome odgovara "da Srbijom droga hara?"
Коме је у интересу да
"Дрога хара Србијом?"
Ево прошло је тачно три године од објављивања чланка на који сам реаговао овим текстом. На моју велику жалост текст нико није хтео да објави, ни новина која је објавила чланак на који се овај текст, као одговор, односи, нити је то хтео да објави "чувени и познати" новинар "Таблоида"-Листа против мафије, грађевински техничар или мајстор, Милован Бркић - послато им на факс и никада се нису огласили.
У међувремену сам осмислио криминолошко-теозофски курс за ресоцијализацију наркомана, превасходно обуком родитеља наркомана за одговарајуће поступање у датим условима. Родитељи ми се јављају, углавном очекујући од мене да сам чаробњак или врачара, да могу да учиним нешто да се њиховој деци дрога "огади" - ја их упућујем у програм обуке (и овде се налази под "Ко нас наводи на пороке?") после чега одустају јер нису спремни да гледају своју децу како би се мучила ако би им дрога била ускраћена, тако грубо!
У неколико случајева, обука је дала резултат, али само када су то и родитељи стварно хтели.
Стање је још лошије у односу на протекле три године, стање на терену је проверено недавно, не треба ништа да се мења, осим што су набавне цене код Шиптара мање за око 25%.
Наравно, нико ме од садашњих полицајаца није консултовао око стања на Косову и Прешеву, мада је специјални саветник министра полиције по занимању "грађевинац"- ја га зовем "зидар", мада је можда и тесар и требао би да је експерт бар колико и Милован Бркић или Тома Николић - грађевинци су у Србији право чудо!
Др Драгољуб Татомировић Доктор права-криминалиста ________________________________________
А.Г.А. КРИМИНАЛИСТИЧКА ШКОЛА ®20/97
krimskola@ptt.yu
Број 688/08
Дана 15.4.2008.г.
Б е о г р а д
Дрога хара Србијом-има ли криваца за то?
Повод: Чланак објављен у "Гласу јавности" – Београд,
на дан 15.4.08.г.
на дан 15.4.08.г.
«Гласов» чланак је и вапај и позив неименованим појединцима и институцијама да се огласе! Наравно, новинар се послужио најбезбеднијим начином који омогућава да никога не прозове, никоме ништа не замери а његов труд буде на половини насловне странице.
«Глас» није потпуно опрезан али веома води рачуна о постојећим политичким и другим корелацијама које ако се не поштују, у договореној мери, доводе од заплене имовине листа, кажњавања и сл. што му се пре две - три године догађало. Од када се "Глас јавности" држи договора функционише као и све остале зависне новине, те није за очекивати да новинари који су ово нaчели пођу мало уназад јер би их то сигурно довело и до периода који би уредник цензурисао.
Изабрани саговорници «Гласовог» новинара су свакако стручњаци, али смештени у државне институте са сигурном и добром платом и они не таласају. Годинама се др Добривоје Радовановић појављује као државни званичник задужен за питања криминалитета - није познато колико је установа на чијем се челу налази(о) до сада сачинила анализа за друге државне органе којима би оне биле путоказ за њихов рад, а државним законодавним органима водиља при изради законских прописа.
Овако, може се поставити питање јесу ли те и такве институције само наставак ухлебљења одређених кадрова по рецепту Ј. Б. Тита – а по свему јесу.
Опојна дрога је почела измицати контроли доласком С. Милошевића и сарадника на власт у Србији. Дотле је тај проблем држан под контролом и кретао се у оквиру сасвим прихватљивих граница – до 1990.г. у Београду је било евидентирано неколико хиљада наркомана и процењивало се да их је укупно 10.000. Како би то сада била пожељна бројка!
Доласком С. Милошевића на власт хтело се нама обичним грађанима, и полицајцима наравно, кроз различите манипулације у организовању рада државих органа протурити као циљ нових власти још ефикаснији рад полиција и свих других који су на свој начин третирали питање дрога.
Сада гледавши уназад, по свему то личи на предузмање низа мера да се грађани доведу у стање да су спремни да буду окупирани.
То се догодило и у СССР јер је он и СФРЈ, односно Србија, третиран истовремнено и истоврсно. Недавно преминули дисидент из совјетских времена, академик Александар Зиновјев, по повратку у Русију после 20 година, рекао је да је затекао народ и земљу спремне да буду покорени. То припремање покоравања се прекинуло доласком на власт Владимира Путина који је успео да тај процес заустави и постепено и мукотрпно га покрене у другом правцу. Наравно, није то још далеко одмакло, али је важно да се настоји да се врати у супротан тренд од спремности ка покоравању.
Србија није имала ту срећу – отишао је С. Милошевић као утемељивач мера да се народ припреми за покоравање, он је сигурно хтео да народ буде покоран њему, али народ научен на покорност покориће се и другоме, и због тог циља је он био уважавана личност за западне земље јер радио је посао за њих, а дошла је друга екипа оличена у власти дотадашње опозиције коју је предводио двојац Зоран Ђинђић – Војислав Коштуница са министрима и саветницима рођеним после 1960. године - сви млађи од 40 година, а било је и тек свршених студената!
Они су наставили тамо где је Милошевић стао, водећи рачуна да се многи «послови» не прекину. После Милошевића у трезору УДБЕ пронађена је огромна количина опојне дроге без да је било ко од нових власти утврдио шта се тиме хтело, да ли је било и раније сличних случајева.... послови су ишли, држава се урушавала, појединци се богатили, огроман број људи пао је у безнађе сваке врсте, а онда је дошло и до убиства настављача послова С. Милошевића, Зорана Ђинђића, коме су управо подметнули као основни мотив убиства учешће или толерисање криминалних активности - наравно, то је било згодно али то није основни разлог зашто је он убијен и зашто се преко тога прешло само под причом обрачуна међу мафијом којој је на неки начин помагао.
Зоран Ђинђић је убијен због тога што је увео веронауку у српске школе таквом брзином да се томе нису успеле супротставити чак ни брзопотезне невладине организације које су преузеле многе противуставне и противзаконите улоге у Србији. Србија их толерише, као што толерише и недипломатску активност многих амбасада у Србији. А та недипломатска понашања су увек тестирање докле се стигло и шта се даље може предузети у остварењу стања да је Србија спремна да буде окупирана.
Зоран Ђинђић је убијен због тога што је увео веронауку у српске школе таквом брзином да се томе нису успеле супротставити чак ни брзопотезне невладине организације које су преузеле многе противуставне и противзаконите улоге у Србији. Србија их толерише, као што толерише и недипломатску активност многих амбасада у Србији. А та недипломатска понашања су увек тестирање докле се стигло и шта се даље може предузети у остварењу стања да је Србија спремна да буде окупирана.
Други разлог због којег је убијен - ставио је на знање да се не мири са недефинисаним статусом К и М односно тражио је решење статуса под јурисдикцијом Србије.
Политичка елита наметнута од западних држава и организација и домаће тајне полиције, чини све оно што би и могао да чини пливач везаних руку – труди се да и сама не потоне и ништа више. А дављеника Срби увек разумеју и оправдају.
Може се са сигурношћу рећи да је први министар полиције из доба владања Милошевића, и сви потоњи, до његовог обарања, здушно и верујем несвесно - јер да пита ниједан није смео, а да разуме није могао - припремао терен да се Србија доведе у стање о којем новине пишу «Да дрога хара Србијом!»
Како су они то учинили?
Доласком на власт Милошевића на чело Централног комитета Савеза комуниста Србије, у једном дану је пензионисано 2.500 полицајаца којом приликом је тог истог дана укинута уходана линија рада криминалистичке полиције РСУП Србије која је, у сарадњи са децентрализованим полицијским органима, ситуацију око кријумчарења опојних дрога и оружја у Србији, са обе покрајине, држала под контролом, радећи онако како се то иначе и ради на овим пословима.
Линија је сметала у многим комбинацијама тајне полиције јер је имала податке о тим њеним активностима због чега је долазило до суревњивости две службе истог РСУП које су разрешене тако што је уклоњена линија која је спроводила закон.
Потом је, под изговором, ефикасније контроле рада полиције, иста тврдо централизована тако да је и последња патрола полиције у најзабитијем делу Карајукића бунара на Пештеру, директно била подређена и неком начелнику у РСУП. Тако за време Милошевића, тако за и сада за време демократских странака!
Такав начин рада је омогућио да се полиција уклони са главнијих путних праваца у Србији којим је кријумчарена дрога и остало – уклоњене су полицијске станице државне саобраћајне полиције тако што су припале месно надлежним полицијским управама а потом су потпуно уклоњене са путева, у шта се и данас може уверити свако ко путује по Србији.
Ово уклањање се прикрива причом о постојању тајних необележених патрола на свим путевима - ово је виђено или у неком филму или је неко видео у Немачкој, с тим што се у Немачкој те тајне патроле олако претварају у јавне када непосредно предузимају мере, нарочити према нама Србима када се возимо аутомобилима са српским регистрацијама.
Сада се на рубним деловима наше покрајине К и М може свако возити целе ноћи, главним, а посебно споредним путевима а да не буде контролисан - ту погодност користе различити кријумчари из Европе који долазе по «робу».
Сви знају ко се бави дрогама, сви знају да се она вози у Београд, сви кријумчари са југа Србије су драги гости елитних београдских ресторана у које полиција или не улази или улази уз благовремену најаву.
То су они ресторани којим је Мирјана Марковић са својим експертом за безбедност, покушавала да ограничи време рада увек пред изборе!
То су они о којима повремено причају и садашње власти, али су то у суштини и увек они објекти у које нико не сме да привири у смислу кварења онога што функционише.
Сви знају ко се бави дрогама, сви знају да се она вози у Београд, сви кријумчари са југа Србије су драги гости елитних београдских ресторана у које полиција или не улази или улази уз благовремену најаву.
То су они ресторани којим је Мирјана Марковић са својим експертом за безбедност, покушавала да ограничи време рада увек пред изборе!
То су они о којима повремено причају и садашње власти, али су то у суштини и увек они објекти у које нико не сме да привири у смислу кварења онога што функционише.
Садашњи најчешћи конзументи различитих опојних дрога су деца родитеља из генерације 1965. и касније. Из те генерације су министри, нешто старији је председник државе, из те генерације су старешине у СПЦ, из исте генерације су и већина директора основних и средњих школа.
Демократска странка Србије брине о полицији и школству. Председник ДСС заљубљено хвали министра Јочића, човека лаика за послове полиције који је на ту функцију дошао по страначкој линији – Јочић, то је министар који је у сваком хапшењу више од два лица преузимао улогу портпарола полиције, улогу суда, тужилаштва... он је унапред знао шта су та двојица намеравала и када се све заврши онда се иде на осуђујуће пресуде које покривају дужину притвора.
А Коштуница га хвали, напомињући да ће његова жеља да ради тај посао (министра полиције) победити и тешке повреде задобијене у саобраћајној несрећи која никако да се разјасни.
А Коштуница га хвали, напомињући да ће његова жеља да ради тај посао (министра полиције) победити и тешке повреде задобијене у саобраћајној несрећи која никако да се разјасни.
Претходни министар просвете је био Коштуничин миљеник који је због нечега изненада нестао и на његовом месту је сада други из исте странке који се углавном бави спољним и стратешким државним пословима не водећи рачуна да му је Србија поверила сву своју младост!
Странка Г-17 брине о здрављу – то је она странка чији министар никада није затражио анализу садржаја пива коју наша деца почињу да троше већ у основним школама, он се као и они из времена Милошевића бави причама о реорганизацији чиме држи у шаху све запослене у здравству и замајава кориснике здравствених услуга који би да се те услуге већ некако побољшају.
Србија је можда већ сада спремна да буде окупирана! То је резултат рада "Жена у црном", разних невладиних организација, странака које су на власти и оних којима је комфорно да буду битан опозициони фактор и који не усмеравају своју активност на злоупотребе и криминал до тренутка када се распишу избори. Као да им је то неко раније бранио.
Већ сада се сматра нормалним код већине Срба да свако ко је у позицији да се обогати на нелегалан начин то и учини, односно да се онај ко то не искористи сматра будалом која пропушта прилику.
Као што је у време Милошевића, Жељко Ражнатовић са сарадницима, Пелевићем и Палмом, био политички фактор у Скупштини Србији и најдиректиније утицао на одлуку младих да не уче, да не студирају и да не планирају уобичајене активности, сада су то разни Чедомири Јовановићи и други који се крећу као што се у неким нормалним државама не крећу ни председници држава које народ воли – окружени свитом телохранитеља и увек између неколико џипова , све као у филму.
У Србији је нормално да цела полиција и цела војска издају свог врховног команданта, коме су пре тога годинама чинили пут од Дедиња до председничке канцеларије проходним тако што су блокирали саобраћај у Београду, сваког дана бар по два сата, а у Београду се саобраћај после таквих блокада нормализовао после око 5 часова.
Није познато да је било који официр или полицајац дао отказ или оставку на неку функцију, када је Милошевић оборен.
Зоран Ђинђић је превео целокупну српску полицију на страну нових власти тако што им је одмах дао 30% већу плату и обећао да ће свака три месеца то чинити те их учинити по платама привилегованим бар као у златно време С. Милошевића, па се може констатовати да је цена лојалности српског полицајца 30% већа плата.
Официри су скромнији, њима је довољно само обећање да неће бити пензионисани или отпуштени. И наравно, сада такви Срби, полицајци и официри причају о постојању издаје!
Наравно, ја мислим да је С. Милошевића требало сменити, али ја овом приликом указујем на какав се људски материјал он ослањао у уверењу да ће га они сачувати.
А стање људског материјала, пробраног за полицију и војску нека нам буде и репер о општем стању српског народа да буде покорен.
Зар Млађан Динкић, човек који је на силу утрчао у НБС и изнудио да буде гувернер, није успео да евидентну и изгледну победу радикала Николића учини губитничком у корист Бориса Тадића само тако што је између два круга избора пустио у погон причу и евидентирање оних који желе по 1000 Евра од фирми које ће Србија продати.
Ето колико кошта Србија.
Србија се сада може врло јефтино купити и то ће јој се и догодити, без обзира да ли ће је купити Тадићеви пријатељи из Европе или Николићеви из Русије. Само, Руси сада имају лакшу проходност јер нас они још нису и директно бомбардовали мада су нам заједно «са својим западним савезницима» претили - (Черномирдин).
Николићеве и Коштуничине приче су приче људи који су имали прилике да се покажу и у оквиру тога нису учинили било шта значајно за спас Србије.
Србија није у позицији Русије. Путинов заокрет су многи Руси очекивали и прихватили, али у Србији су сада у биолошком успону они који су научили на анархију из времена Милошевића, отворену пљачку државе из времена власти Ђинђић-Коштуница-Тадић, Тито је остао сачуван само у архивама Кинотеке, те нема услова да се појави неки српски Путин и поведе народ ка избављењу.
Црква се бави искључиво собом, и она доживљава оно што је заслужила. Много је јача вера верника него многих свештеника и епископа и може се констатовати да она сада још вегетира по основу опасности која се надвила у конкретном облику по биолошки опстанак Срба на Косову који ту цркву сада некако узимају као место окупљања, коју иначе до 1990.г. године нису гледали друкчије до на установу која чува старе обичаје.
Црква се прерачунала када је прихватила да без претходних припрема започне са предавањима веронауке – она није била спремна за то. Многа ангажована лица се неозбиљно понашају, играју шах са децом, не говоре оно што је предмет веронауке, једноставно користе новостечену прилику за додатну зараду.
Погледајте каква возила возе свештеници, посебно епископи и поредити их са аутобусима којима путују верници од којих ти исти свештеници непрекидно очекују «прилог цркви» коју они увече скупе и користе за своје потребе. Погледајте их чиме се све баве и колико их је у медијима ради личне промоције и користи!
Погледајте каква возила возе свештеници, посебно епископи и поредити их са аутобусима којима путују верници од којих ти исти свештеници непрекидно очекују «прилог цркви» коју они увече скупе и користе за своје потребе. Погледајте их чиме се све баве и колико их је у медијима ради личне промоције и користи!
Срби су одбегли од праве вере од правде, поштења, милосрђа, побегли од Бога, и ко ће бегунцима од Бога помоћи? И треба ли?
Зарђала српска државна машина постоји још увек - може се очистити, оправити, подмазати, ремонтовати и она се може пустити у погон за 6-12 месеци, али то се неће догодити вољом Срба израженом преко Коштунице, Тадића или Николића – свима им је нуђен тај ремонт али од њега беже као ђаво од крста! Опасна је добро наштелована машина, она реже редом а они нису сигурни у себе.
Та поправка и покретање биће наређено - ако што се то догодило нашим суседима Бугарима, којим је наложено да то учине, да се испетљају из веза са криминалом - ни ми нећемо бити заобиђени. Ко ће Србима то да нареди? ЕУ не морамо да слушамо, од Русије и Америке смо независни, а нашим политичарима не сметају чланци у којим добри новинари указују «Да дрога хара Србијом» - они не размишљају о последицама о којима се пише. Министар здравља, полиције и просвете ћуте - то се њих не сматра, они су на митинзима да искукају и преваре за још једну прилику.
Они из власти су неспремни за преокрет ка добром, народ је спреман да буде окупиран, па сам некадашњем мом другу који се нашао на месту начелника полиције у Новом Београду, рекао пре 10 година да се не чуди ако Немац буде начелник полиције у Новом Београду а они буду поступали по његовом наређењу, мада иначе не би.
Без укупног ремонта државне машине промене су немогуће - а промена које би донеле одлуку да се та машина оспособи за рад не треба очекивати ове године од оних који то нису учинили прошле и уназад осам година, као ни оних који су асистирали С. Милошевићу. Мора то да учини народ и млади људи - методи ће вероватно бити српски, револуционарни, мало погуривани споља.
Ево, ово је тужна прогноза могућности да дрога престане «Да хара Србијом», а да се Срби не изговарају на неког другог. Србија је у рукама србског народа - он је најбројнији, он би требало да је и најодговорнији за своју државу. Остали грађани Србије, такође, али они увек имају и неки изговор у смислу да имају и своју матичну државу.
Др Драгољуб Татомировић,
криминалиста
Послато:
*"Глас Јавности" гл. уреднику
*"Таблоид" гл. уреднику
*Ово Вам достављам на коришћење са могућношћу да се објави као ауторски чланак, без умивања и цензуре, осим интервенција лектора, или да се на основу истог накнадно направи интервју којим би се ово исто рекло као одговор на питања која би новинар сачинио.
*Нисам заинтересован за трећу варијанту.
С поштовањем, Д. Татомировић
Постављено 17.4.2011.г.
0 comments:
Постави коментар