Harmonija i disharmonija moći i zadatka čoveka
Хармонија и дисхармонија моћи и задатка човека
Наш, до скоро овде присутан, филозоф, песник-сликар, право Више Биће у телу Драгоша Калајића, једном приликом је младој Тв водитељки емисије у којој је гостовао, на њено питање, шта га чини срећним, у чему ужива, одговорио: "Ја не живим да бих био срећан, већ да би испунио задатак који сам добио и због којег се овде налазим!"
Филозоф, Калајић нам је свима тада поновио да сваки човек живи свој људски век да би испунио задатак који је добио, чије се испуњење сагледава и о чему се по одласку душе човека, као Божије Честице, из тела човека, доноси суд.
Лакоћа испуњења задатка сваког човека зависи од хармоније/дисхармоније моћи која му је дата и задатка који том моћју треба да обави.
2.
1.Како човек испуњава добијени задатак?
1.1. Хармонија моћи и добијеног задатка
Сваки човек, приликом рођења, добија моћ која је неопходна за испуњење задатка који му је одређен. У оквиру добијеног задатка, одређено је све што је неопходно – од начина и места борaвка, занимања, успеха у послу, до самог одласка са овог света.
Моћ и добијени задаци су у замишљеној и одређеној хармонији и не би требало да буде већих проблема у испуњењу тих задатака.
Али, човек је јединствено биће, најсличније Господу Богу, који је човека створио по лику свом, и дао му моћи какве, кумулирано у једном бићу, не поседује ниједно Више Биће! Бог је човеку дао слободу да се опредељује како ће искористити моћ коју има у овоземаљском животу, а живот човека је у целом свом току један испит, једно искушење, после којег се сагледава активност сваког појединца и даје оцена.
Човеку је дато и да се пребаци на страну ловца на душе које се супротстављају Богу, који лови и придобија побуњенике против Бога, горде, оне који би да гомилају блага овоземаљска, оне који би да злоупотребе место које имају код Бога.... ловац на такве људске душе, зна због чега су се одметнули од Бога, обећава им, и привремено и даје, то што желе, придобија их и потом они постају његови војници који немају право на демобилисање!
Овакве људске могућности су, заправо, и основни разлог због којег се сви људи на одговарајући начин надзиру, поучавају, награђују и кажњавају!
1.2. Дисхармонија моћи и задатка, као казна
У тренутку када се несумњиво може закључити да одређени појединац добијене моћи злоупотребљава, да одбија да ради на извршењу задатка због којих је такве моћи и добио, такав појединац добија очигледну опомену, која се не може помешати са било чим сличним. Ако је такав појединац све своје моћи ангажовао за стицање овоземаљског материјалног богатства, славе или моће - у првом тренутку му се те моћи повећавају, резултати су и изнад оних које је тај појединац очекивао, и тада, када се почне утврђивати у свом богатству, када се почне гордити, када зажели власт над људима, све му бива одузето на начин да пре одласка са овог света, без обзира колико то временски дуго траје – значи, чак и у насилним и тренутним смртима, у последњем трену свести, такав појединац бива свестан своје грешке при доношењу одлуке да моћ користи за оно зашта та моћ није била одређена.
Наравно, после његовог одласка са овог нивоа, остали, мање или више заинтересовани, имају довољно времена да о свему размисле – сада из улоге судије који сагледава другог човека – ова позиција и размишљање имају за циљ да одврате људе од самовољног коришћења моћи које је је сваком појединцу дао лично Господ Бог.
Овде је наведена ситуација када се се моћи злоупотребе и ангажују за стицање овоземаљског богатства. Много чешћи су случајеви када појединац одбија да води рачуна о начину коришћења својих моћи – када се ода лењости, уживању, пороцима, када постаје лош пример многим од којих се већина оних лабилних, угледајући се на оног лењивца, опредељује да имитира тог, који је већ у благом облику побуне против Бога.
Они се не кажњавају драстичним казнама, њима се оставља време да се врате на прави пут - њима се прекида веза између мозга у којем станује ум и срца у којем станује душа, па без обзира шта такав појединац буде предузео и шта постигао, нема осећања среће, смирености, испуњености, задовољства, већ задобија осећање немира, неза довољства, пакости, зависти, лицемерја и исто времено се приказује гордим, машући ка оном што је стекао!
Али, они знају какве су њихове кошмарне и непреспаване ноћи, они знају колико је тужно њихово срце и колико морају да лажу када говоре да су задовољни!
Ова казна после извесног времена, ако се кажњени не врати на прави пут, доводи до кошмара у вишем мозгу, пренапрегнутости нервног система, кварова појединих органа тела, тј. до болести чији се размах доводи у везу са брзином повратка на прави пут.
Залутали одметник се призива памети, као да се трезни од тешког пијанства, пресабира се, увиђа бесмисленост стицања богатстава изнад уобичајених потреба, то бива регистровано, и како он предузима мере довођења у ред онога што је покварио, тако ојачава и веза ума и душе, те он сваким потезом повратка на пут са кога се одметнуо постаје задовољнији и мирнији и одмах осети да прима плату за дела своја.
1.2. Уклањање дисхармоније моћи
и задатка, као награда
Одлуци уклањања дисхармоније моћи и задатка претходи темељито сагледавање дēла онога којем су моћ и задатак у дисхармонији. Овде не треба мислити само на дела као видљиво поступање одређеног појединца, већ и на његове мисли, јер и мисли су дела. Сваком делу претходи мисао и одлука да се то учини. Тело је ту да спроведе мисао преточену у одлуку.
Нема награде кроз уклањање дисхармоније ума и душе и поред многобројних видљивих дела, ако постоји ма и једно рђаво, људима невидљиво дело - рђава намера, рђаво дело или пристанак на рђаво дело без обзира ко би то дело извршио! Јер, оно што је невидљиво људима није онима који надзиру, награђују и кажњавају!
Доброта и вера се показују делима и нема услова за уклањање дисхармоније ума и душе и када постоји намера да се неко добро дело изврши или отклоне последице рђавог дела, ако се све заврши на намерама. Дела су та на основу који се просуђује!
Али, и мисли се сагледавају.
Довођење ума и душе у хармонију представља велику награду ономе који се вратио са пута одметништва!
То је врло тешко описати овим нашим сиромашним људским речником – то се мора доживети и тада није потребно да било ко то описује.
Напомињм да је постојање те хармоније услов за јединство са Божијим Енергијама, а тренутак тог правог и непосредног јединства са Његовим Енергијама је стање блаженства које је вредније од свог овоземаљског времена у којем доживљавамо овоземаљску срећу и задовољства.
Погрешно је, и скоро увек немогуће, тражити од трећих лица која поседују одређену моћ, да доводе у хармонију ум и душу одређеног појединца. То се не може постићи, без да се постигне да тај појединац крене у испуњавање услова за уклањање дисхармоније ума и душе, осим ако се тим довођењем у хармонију постижу и неки други циљеви о којима брине лице које доводи у хармонију нечији ум и душу.
То се чини, врло рестриктивно, и углавном на одређено време, време чекања да се онај којем је ум и душа у дисхармонији својим понашањем избори да се она трајно уклони. Иначе би такве интервенције требало радити сваких недељу дана.
Др Драгољуб Татомировић, теозоф
Постављено 15.4.2011.г.
0 comments:
Постави коментар