Radosav
Радосав
Ова песма је написана после 2,5 године од смрти нашег доброг комшије, Радосава Јовановића, из села Планиница на Равној Гори, коме смо се обраћали за разне ситне услуге - увек је био у дворишту, ми му се јављали аутомобилском сиреном, а он подизао капу увис и одмахивао - многима је оштрио косе, секире, покивао алат...... својим укућанима стално био нека врста «дежурног» - тек када је отишао, сви смо видели колико нам је значио, тај, наш комшија Радосав, који је увек био ту да га поздравимо и да нам отпоздрави.
Волимо ближње своје, и све друге, док су живи, чак и ако нам се не чини да су нам било како значајни-јесу, али то са сигурношћу утврдимо, када они оду. Д. Татомировић
Радосав
Стигла трава да се коси!
Косе тупе, косци лоши,
косе нема ко да оштри!
Са небеса, он не може да
покује и наоштри косе њине,
Кукурузе да им меље,
за пилиће и за свиње!
Да подигне капу своју,
кад пролазе кола разна!
Авлија је као и пре,
свега пуна,
ал' некако, ипак празна!
Љиљана-Љиља Татомировић
14.6.2010.г.
Планиница на Равној гори
Постављено 03.4.2011.г.
0 comments:
Постави коментар