Pobunjenik - čovek, protiv Boga!
6.
1. Побуна душе против Воље Божије
1.1. Видљиве назнаке супротстављања Богу
Душе људи, као бића са највећим привилегијама, уопште у Васиони, имају неспутаност воље при доношењу одлуке на коју ће страну. Страну добра или страну зла!
Многе душе људи, заведене лажним обећањима Ђавола, прелазе на његову страну и у почетку бивају награђене добијањем свега онога што су и тајно и јавно пожелеле – добијају власт, положаје, чинове, куће, аутомобиле, сва овоземаљска богатства, изазивају завист оних који имају мање од њих а за изравнавање са њима продали би се Ђаволу у сваком тренутку....а не могу, јер је постала гужва и у његовој пријемној канцеларији - и све су то побуњеници!
Побуњеницима се остављају, за неко време, отворена врата за повратак кроз покајање и одрицање од службе Ђаволу, ретки се врате а већина остаје на страни за коју се определила. Добија опомене на које углавном не реагује, јер би то реаговање у суштини опет значило одрицање од онога што је претезало при одлуци за прелазак на другу страну – остају на Ђаволовој страни да чувају овоземаљска задобијена блага, све су тврђи борци против Бога и у тренутку када им се затворе врата кроз која би повратак био могућ, зачују јасан кикот ђаволов који им даје дефинитивну награду којом он награђује – пут у неповрат, уз патњу још за живота која се огледа у губљењу свега оног због чега је прешао на другу страну.
Прича се да је у Београду између 1914-1944.г. у Београду пословао богати трговац, Митић. После Првог Светског рата, када је Србија узгубила 50% радно, полно и војно способних мушакараца, сте као је велико богатство купујући јефтино куће удовица палих ратника у том рату.
Ширио се, богатио, имао углед, куповао земљиште и на београдском тргу «Славија» купио велики плац од неколико хектара да на њему подигне највећу робну кућу на Балкану – то је претеча данашњих тржних центара, рашчистио плац, а тада су на власт дошли партизани и комунисти који су од њега све одузели, па је остао да живи у неком малом стану издржавајући се од посла кућепазитеља у својој некадашњој згради и од прошње, док је плац који је купио од таквих пара и дан-данас празан. Било је идеја да га садашњи српски новобизнисмени купе од Града Београда и ту такође остваре модернизован Митићев сан – није им се дало, из истих разлога из којих то није дато ни трговцу Митићу.
У оваквим случајевима Ђаво поступа по Вољи Божијој, јер он ништа не предузима док не добије сагласност за власништво на нечију душу. Бог се не бави уништавањем своје деце, Он тај посао пре пусти Ђаволу у тренутку када се одређена лица изјасне да им је отац Ђаво!
1.2. Период у којем се побуњена
душа може покајати
Побуњена душа се може вратити у претходни табор све до тренутка када јој се затворе врата повратка – значи: када прођу опомене, и када се са сигурношћу утврди да се изјаснила да је њен отац, сам Ђаво.
Од тог тренутка су врата затворена, али не Вољом Божијом, већ вољом те душе која више и не размишља о покајању и повратку. То је као када неко хоће да прегази неку омању реку па размишља о рационалности повратка док не стигне до половине и на самој половини, први следећи корак га је учинио ближим другој обали и он се скоро увек опредељује на, наизглед, краћи и лакши пут – пут на другу обалу!
А када се налази на другој обали сада пут повратка није половина пређеног пута већ цео пут, од чега се углавном одступа, траже се оправдања како за одлуку да се иде на другу обалу, тако и за саму реализацију те одлуке, изналазе се оправдања која потврђују да је вредело видети и другу обалу, да је на претходној, сада другој, обали било и проблема, односно да је «шта је ту је» и да повратка нема!
Из овог, наизглед простог, примера, јасно се види већ више пута помињана неспутаност воље чове ка, односно његове душе, при доношењу свих одлука које га се тичу.
1.3. Начин покајања и резултат истог
За покајање душе човечије нема никаквих процедура, никаквих ритуала, никаквих тајних речи, нису потребни посредници, нису потребни никакви посе бни услови, једино је потребно искрено обра ћање Богу уз признање сопствене кривице и мо лба за опрост уз обећање да се више неће грешити!
Изгледа лако и једноставно, а да ли је? Завршни део посла који се тиче покајања је лак, али њему претходи онај тешки део: део у којем ћемо поштено и без емоција сагледати дела за која сматрамо да су наши греси. За то је потребно много!
Потребно је да човек успе да изађе себи на мегдан, јер лако је изаћи на мегдан било коме, треба изаћи себи на мегдан, треба се суочити с Богом који је у нашу душу усадио сва потребна знања о добру и злу, а ми се определили за зло.
Треба рећи да смо бандити, да смо грешили, и да смо намерни да са тим престанемо.
Речено је да су сва наша дела и све наше мисли под непрекидном контролом, да нема скривених дела ни скривених мисли – о свим делима и свим мислима увек је информисан Бог, који је кроз део сопствене Енергије, коју називамо Духом или Душом, у нама тако да се све то чува у том једном сегменту целокупне Божије Енергије, као део информација у једном умреженом компјутеру, са правом виших мрежних система да користе, надгледају и посебно обележавају одређена пода тке из нижих мрежних хијерархија – овде су то подаци о људским мислима и делима, који се по аутоматизму преносе и у «Централни Компујтер».
Када изведемо овај лако-тешки поступак покајања, поново смо на почетку детињства, периода када смо по први пут почели да чинимо зла, од убијања малих птица, мишева, првих сплетки у односима са браћом и сестрама, преко одрастања и заузимања што боље позиције у овоземаљско свету.
Поново је табла чиста и поново нам је креда у рукама и поново ће све бити надгледано!
То је резултат покајања–право да се табла (живота) поново испише!
Наравно, број покајања једне душе у једном телу није одређен, али душа која стално прави грешке постаје све непостојанија, све јој је нормалније стално стање грешака и она у једном тренутку и сама увиди да не жели друкчије да се понаша, те престаје да мисли о греху и грешкама, престаје да се боји Бога, а ко се не боји Бога све му је допуштено, јер је то осећања главна кочница да се не чине зла дела, па се човек на овакав начин пребаци на супротну страну и не мислећи о претходној све док не зачује онај већ поменут «Ђаволов кикот», а тада је касно, врата су затворена, остаје слободан само пут којим се и иде - пут у неповрат!
1.2. Казна за побуну против Бога
и за одбијање покајања
Када се исцрпе сва средства опомене као вида борбе за останак душе човека на страни Бога, када се са сигурношћу утврди да су се стекли услови за затварање врата за повратак, душа се брише са списка душа којим је Отац сам Бог и она су тада у власти Ђавола, који припреми све услове за тренутак када ће та побуњена душа зачути «Ђаволов кикот»!
1.2. Немогућност избегавања казне
за побуну против Бога
Људи су, због схватања важности материјалног за живот људи, а не посвећујући довољно пажње ономе што је нематеријално и самим тим и невидљиво, склони да прихвате и оправдају казну, када одређен човек казни свог сина лишавањем наследства његове имовине. И то се најчешће образлаже недостојношћу сина да буде награђен таквим поклоном. Човек кажњава лишавањем права наследства станова, њива, новца и сл.
Огрешење о Бога је такође врло видљиво, али због критеријума и призми кроз који такво понашање посматрају људи, они га не подводе под огрешење. Јер: како би неко био грешан ако целог свог живота непрекидно ради и стиче овоземаљска блага?! Па, мера успешности се баш и мери величином и вредношћу овоземаљског блага и имајући такво схватање људи, Бог побуњенике брише са списка оних који су под Његовом зашти том, чиме је Ђаво слободан да их прими под своје окриље.
Бог их је тим чином казнио одузимањем невидљивог, а Ђаво, пре кикота којим оглашава извршење крајње казне над побуњеником, одузима све материјално од таквог побуњенику и тиме потире његов живот – узима му оно у шта је уложио свој живот и због чега је брисан са списка Божијих штићника.
Овакав след догађаја је неминован, не може се избећи без обзира шта побуњеник предузима. Ова казна се изриче и целим народима, државама и царствима јер се њихова судбина везује за цара.
Промена имена, државе у којој се живи, промена вере, опрост грехова од стране свештеника Католичке цркве, пошто они то практикују, не значи да је могуће избећу казну или се сакрити од Бога. Ми смо непрекидно везани за Енергије Бога јер захваљујући тим Божијим или Животним Енергијама ми смо и живи - ако би се успели сакрити од те везе изгубили би живот јер би се доток Животних Енергија прекинуо.
Овако, то је најприближније функционисању рада мобилне телефоније. Мобилни телефони раде докле год су у вези са антеном која емитује сигнал, а све антене једног система су под контролом оперативног центра који надзире, управља, поправља, интервенише, укључује, искључује, појачава, региструје, бележи и који у сваком тренутку зна где се који мобилни телефон налази, каква му је активност, са ким је у вези, и шта се планира! Е, па имајући то у виду, сасвим је сигурно да се живом човеку не може догодити да се сакрије од Бога, а и ако умре, остаје забележено када, где, како, и због чега је умро, и какве је разговоре обавио пре смрти. Нема сакривања, нема преваре, нема фалсификовања.
Свако одговара за оно што чини! И то је универзална правда од Постања света до данас.
Од 1996.г. казне стижу оног човека који је казну и заслужио. Пре тога, од Великог Потопа до 1996.г., казна се протезала на неког од поколења до петог колена – оцењено је да то не даје добре резултате у смислу опомена и указивања, због кратког људског памћења и изостајања очигледности да је «отето-проклето». Сада се казна извршава над грешником када је он у пуној снази побуне против Бога, да се не оставља никаква сумња шта и због чега се некоме догодило, јер су живи и они који знају цео његов живиот или бар од почетка побуне! То је измена новијег датума, прво примењена над Србима, а сада иде даље!
Ако неко сумња у ово што је написано као информација, нека се, памћењем, врати само 10 година уназад и прегледа где су они најсилнији из тог времена, односно где су они који чекају казну.
Напомена: Ово су изводи из моје књиге "Замена душе"-штампано их је 1000 примерака и имам их још известан број-ако неког занима нека се јави ради договора око преузимања.
Др Драгољуб Татомировић, теозоф
Постављено 15.4.2011.г.
0 comments:
Постави коментар