Obaveštenje Srbiji na Bogojavljenje 19.01.2011.g.
Обавештење Србији на Богојављење, 2011.г.
На највећи празник-Богојављење, дан када се сам Господ, приликом крштења Исуса Христа, на реци Јордан, јавио гласом који су чули сви присутни људи, речима "То је мој син љубљени!", 19.01.2011.г. док сам путовао ауто путем Сремска Митровица - Београд, у 16,05 почео сам да певам текст који ми је надолазио, он би могао да личи на песму, иако ја никада нисам написао ниједну песму, која је по садржини, како сам је ја разумео, једно јасно и прецизно обавештење о ономе о чему говори.
Песму сам одмах могао и да отпевам иако уопште немам слуха за песму. После 20 минута сам почео да је заборављам, па сам се зауставио на једној успутној бензинској пумпи и по сећању записао. Ово што сам записао, будући да и није моје, мало се разликује од првобитног, али је то оно што је био садржај. Стављам вам то на увид, а прихватите је како ви мислите да треба:
(19.01.2011.г.)
Еј, Тибет је висока Планина;
У њему је скривена Истина;
Ој, Србијо којој нема краја,
ти си место Земаљскога Раја;
Еј, Србијо од Тибета сестро,
у теби је Живог Бога Престо;
Са Престола Бог ће да објави
да су Срби Његов народ прави,
који само Живог Бога слави;
Са Престола Бог ће да пресуди
и објави ко су какви људи;
Пазите се ви Божански Срби
и гледајте како се пресуди;
Еј Србијо, од Тибета сестро,
добро пази које ти је место;
Србија је Живог Бога Престо-
нек не иде где је зову људи,
они људи којима се суди-
нека гледа шта је Богу мило,
да би Срба и по Суду било.
Записао Драгољуб Татомировић
Постављено 19.01.2011.г. у 19,55 ч.
Где је Србима родни завичај?
Где је Србима родни завичај?
_______________________________
/Постављено на Ваведење Богородице 2015.г./
_______________________________________
Један од најпознатијих лужичких Срба,
писац Хандриј Зејлер
1842. год. је написао ову песму:
Где је Србима родни завичај?
Где је Србима родни завичај?
Је ли то
Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо
тече
и са Шпревом
се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај
мора бити још пространији!
Где је Србима
родни завичај?
Да није то
Поморје или Литва можда,
где још живе
успомене полабске
и где је
потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни
крај мора бити још пространији!
Где је Србима
родни завичај?
да нису то
моравска или чешка земља?
Ах, снага
Чешке и њена слобода
претворене су
у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни
крај мора бити још пространији!
Где је Србима
родни завичај?
Да није,
можда, ритерска Пољска,
која је
слободу изгубила .исто тако
и коју
растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни
крај мора бити још пространији!
Где је Србима
родни завичај?
Да није у
Илирији или Далмацији?
Тамо где је –
Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни
крај мора бити још пространији!
Где је Србима
родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је
реч блиска
и где Милош
краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни
крај мора бити још пространији!
Где је Србима
родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина
света,
у којој сунце
не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни
крај мора бити још пространији!
Реци ми онда
где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде
до Дунава,
од Црног Мора чак до
Камчатке,
ето, то је тај пространи
крај,
нас Срба родни завичај…!
(Хандриј Зејлер, 1842. г.)
/Постављено на Ваведење Богородице 2015.г./
НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА
-Владика Николај Велимировић-
Хај, шта
се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи света литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентије.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи
царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије
и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небом осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Али се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал' се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични светитељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано штосу били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
волио бих и у паклу бити,
Само Срби да се Богу врате".
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу,
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима грехе опростио.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовоме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док се земље грми ко олуја,
То Србија кличе - алилуја!
Благо мајци која Саву роди,
И Србима док их Саво води.
1 comments:
БОГ СЕ ЈАВИ /РЕЧЈУ/!
ВАИСТИНУ СЕ ЈАВЉА /РЕЧЈУ/!
"ДА ЛЕВИЦА ТВОЈА НЕ ЗНА ШТА ЧИНИ ДЕСНИЦА ТВОЈА!”, говори И-С-У-С Х-Р-И-С-Т-О-С, ИС-УС ХРИСТ-ОС!!!
“Левица”, лева, ЛОГИЧНА хемисфера мозга /СВЕСНИ ДЕО СВЕСТИ/ не разуме, не схвата оно што “десница”, десна хемисфера мозга /НЕСВЕСНИ ДЕО КРЕАТИВНЕ, ИМАГИНАТИВНЕ , ЛУЦИДНЕ ...ХРИСТОЛИКЕ СВЕСТИ/ разуме, појми и доживљава.
На пример, 25-у слику емитовану у 1 секунди, лева хемисфера оптички /око/не региструје, али је зато види, региструје и прихвата десна хемисфера.
Сличан учинак се остварује и у чујном сегменту, када се на горе описан начин изговоре исписана слова или слогови /са размаком/, истовремено, тако да за леву хемисферу то остаје чујно, али садржајно неразумљиво, док десна хемисфера то
разуме, појми и доживљава, захваљујући малој фреквенцијској разлици изговорених гласова или слогова.
Дакле, лева хемисфера мозга – ЛЕВИЦА – нуди своје услуге умећа /изговарања/, као оруђе /инструмент, алатка/, десној хемисфери мозга – ДЕСНИЦИ, а ова, заузврат, будући у анатомско-физиолошкој спрези, као саставни део ОРГАНИЗМА,
неприметно, неосетно чини ПРЕПОЗНАТЉИВИМ тај садржај ЛЕВИЦИ и код ње ствара одређену, нову душевно-телесну навику – ДОБРУ или ЛОШУ, зависно од каквоће садржаја.
Овакав начин изговарања речи, војнички, аналогно, одговара “САСРЕЂЕНОМ СНОПУ”, чији су учинци по циљу вишеструко ефикаснији од учинка “ПАРАЛЕЛНОГ СНОПА” – изговарања или певања појединца или множине само једног гласа.
“НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!”
До сада смо знали и знамо које су то речи – ХРИСТОЛИКЕ, ВРЛИНСКЕ РЕЧИ - а сада УМЕМО и да их изговоримо и у потпуности искористимо као ОРУЖЈЕ МИРА, ДОБРОТЕ, НЕНАСИЉА ... - ''НЕОКОРТИКАЛНОГ МИРА'' !!!
Мир Божији – Христос се рађа!
“Где су два или три у Име Моје, и Ја сам са /међу/ њима!”, говори Христос!
“Ако се два или три сложе у чему им год драго на земљи, и не посумњају у срцима својием, у име Моје, биће /буде, бива им/ по РЕЧИ њиховој!”
А да ли то опонира тврдњи да је за преумљење једнога народа потрбено да у истомислију истовремено, на једном месту, имамо “критичну масу” од 1% из квадратног корена укупног броја популације?
Не, никако! Овде се не ради о прадоксу, већ различитом приступу.
Tо се врло сликовито може показати на само једној, јединој речи – МИР!!!
По просторно-временском , /хорском/ моделу, “критична маса” треба реч МИР да изговара једно време, краће или дуже, да би се остварио жељени учинак преумљења народа, тј да МИР преовлда у умовима и радост у срцима сваког појединца, или бар велике већине народа, односно да се у “колективно
несвесно” /”несвесно свесном”/, појединачно и саборно,” инсталира” МИР.
Међутим, код ЈЕВАНЂЕЛСКОГ КИБЕРНЕТСКОГ МОДЕЛА, у овом случају за реч МИР, довољна су само тројица, три или троје.
Не изговарају сва тројица истовремено реч МИР /хорски/, већ истовремено свако од њих изговара по један глас:
1.- М,
2.- И,
3.- Р!
У овој другој варијанти простор је технички небитан, већ је битна истовременост изговарања три различита гласа /који носе божански садржај/, тј. екстремно ниска
фрефенцијска разлика /ниска френфекција/ којом се врши интерполација позитивног садржаја информације у “локални центар свести”, а преко овог /будући преко тако ниске фреквенције увек умрежен/ у “нелокални центар свести”.
И сада долазимо на оно , да се преко екстра ниских фреквенција, уз помоћ технологије /музике, медија.../ врши испирање мозгова на бази мале /ниске/ фрефенцијске разлике емитованих садржаја релативно високих фрквенција.
И док непријатељи то чине уз помоћ технологије, ми то чинимо уз помоћ нашег jeзика срБскОГ - стварамо “скаларни штит”.
Код сложенијих речи, од више гласова, могуће је то чинити и по слоговима.
Дакле, опет се враћамо на наш божанствени десетерац рода и језика срБскОГА.
Али, дсетерац увек са добрим садржајем – благословима, а никада клетвама.
Мир Божији! – Христос се рађа!
Драган Славнић
Постави коментар