Nostalgija-pesma
Оснивач сајта «Златни Билтен» са задовољством поставља на сајт песму госпође професорке Босиљке Поповић, «Носталгија», са њеним коментаром који је израз професоркиног, и не само њеног, жаљења што се на наше очи, без икакве преке потребе, у жељи да се додворимо овакој, обезбоженој и Србима непријатељски настројеној Европи, израженој кроз бомбардовање, одузимање 15% државне територије и безбројним условљавањем шта све треба да испунимо да би са нама хтели да се друже у њиховој Европској Унији, која је, то је очигледно, у распадању, у коју нас непрекидно гура Борис Тадић и компанија, иако су му (нам) јасно ставили на знање да смо непожељни!
Брише се наша посебност, за европско-ништа дали смо наше-нешто, нешто што нас је, оправдано, од те и такве полумртве Европе, раздвајало.
Професорка Поповић, будући да је и рођена и да живи у самом центру Београда, имала је , и сада има, прилику да гледа шта нам се догађа... то што је видела, написала је и ставила нам на увид, да нас подсети, да нам укаже шта нам се догађа, да нас упозори, ако то још вреди.
Ми, садашњи Срби, заборавили смо закључак нашег Светог Саве који је 1221.г. на Сабору у Жичи рекао »....и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на Земљи – никога!» Заборављају то не само обични Срби, већ и они који треба да су необични, као настављачи дела Светог Саве, облаче се као Он, причају као Он, а раде онако како им Он не би дозволио. Наш Епископ београдско-карловачки, који носи и титулу Првог Епископа, тј. Патријарха, који то формално и јесте, хоће да се мири и уједињује са црквом која као услов измирење са нама тражи наше одрицање од Светосавља! Да Срби и на земљи признају неки Јерусалим који се сада зове Рим. И истовремено се позива на Светог Саву и прича да је настављач његовог дела-које ваљда сада мора мало да измени. Он сигурно(?) има на уму како би Свети Сава на овај његов труд гледао и како ће га Он наградити.
И такав Патријарх ради на томе! И хоће да избацује из народне цркве све оне који не мисле као он и његов (чак назван и Свети, као да су њему сасвим сигурно све сами свеци) Синод, састављен од истих таквих епископа, пријатеља неокомунистичке Демократске странке, члана Европске социјалистичке Интернационале, и неокомунисте на челу те странке, Бориса Тадића.
Позивам, како сам то нагласио и у Уводној речи Оснивача сајта, и све друге да доставе овакве прилоге, да се види да у нама још постоји емоција проистеклих из наших особина стечених још у време када смо живели онако како се и Богу свиђало.
Захваљујем се професорки Поповић, на овом прилогу.
23.12.2010.г. др Драгољуб Татомировић
___________________________________________
НОСТАЛГИЈА
-са коментаром-
Са свим променама, које су после „5. октобра“ наступиле и понизиле Србина у свим сегментима, па и као конзуматора цигарета (неретко видим несрећне људе како са шољицом кафе и цигаретом стоје на улици журећи да доврше своје уживање како би што пре склонили свој стид од погледа пролазника), Србина у чије се име председник државе Србије извинио свим његовим убицама и мучитељима, готово је потпуно отишао у заборав објекат који је био наш Мулен руж, традиционална српска кафана коју је с посебном љубављу приказивао писац и сликар Момо Капор, разнежен над особеностима Београда којег је волео више него многи рођени Београђани. Описујући менталитет српске кафане рекао је да се нигде у свету не спајају столови и не пита шта пије кафана и не узима једна порција шкембића у сафту у коју осам руку умаче посебан домаћи хлеб кога нема у белосветским ресторанима.
Таква кафана, једна међу многобројним, била је „Вечити младожења“ на Црвеном крсту, у близини Београдског драмског позоришта. У добра стара времена била је свратиште глумаца, позоришног света, боема. Потом су је, као штафетну палицу, преузели неки сасвим обични људи и новокомпоновани бизнисмени који су све послове завршавали уз роштиљ, виски, вино.
Неки нови људи су благоизволели позатварати већину кафана, међу којима и ову. Простор је пуст, ништа није новоотворено, чак ни коцкарница које ових година цветају као печурке после кише.
Године 1992, седећи у овој познатој кафани и посматрајући свет који ме окружује, на почетку погрома који је задесио Србе, на папиру истргнутом из свеске, написала сам своје импресије у стиховима.
НОСТАЛГИЈА
Нема више књижевника
Код „Вечитог младожење“,
Ни глумаца, ни певача,
Нема више боемије,
Обичан се народ тиска,
Круже приче политичке,
Процењује јавно мњење,
Воде празни разговори
И само се пије,
Пије.
Покаткад је глумац Жућко
Свраћао на „једну с ногу“,
То му ваљда била црква
У којој се моли Богу.
Не виђам га већ одавно,
Неко му се можда замерио,
Ил' је можда „цркву“ променио.
Двапут' дош'о Шербеџија
И толико.
Од песника,
Од глумаца
Навратио више нико
За времена дугог није.
У кафани много света
Обичнога, ознојеног
Од вињака и спарине,
Времена се променила,
Сваки дамар страхом бије
Од нечега непознатог.
Разговоре тешке воде
И много се пије,
Пије.
Београд, 03.8.1992.г.
Босиљка Поповић, професор
Постављено на сајт 23.12.2010.г.
0 comments:
Постави коментар