Molitva Oče naš
МОЛИТВА
Оче наш,
Помози, Свевишњи деци својој,
Несвесно те више слушамо
Од оних
Који те свесно не слушају.
Врати домаћине огњиштима,
Сатри демонско семе,
Учини да
Набујамо устостручени,
Да нам роди
У пољу пшеница,
У брду лозица,
У кући дечица,
Нека се рађају нови љубавници
За нову женску лепоту.
Учини, Рођени,
Усрдно те молимо
И све жртве невине
Теби у рај шаљемо.
И опрости нам грехе наше,
Ненамерно грешисмо
Јер земљу своју љубисмо.
Нека се свети Име твоје,
Сина твојега
И Духа твојега.
АМИН!
У Београду, 2010. године
Босиљка Поповић, професор
2 comments:
Постовани господине Татомировићу
Вашем наслову Песме додао бих песму
,,Људи сјенке''koju je написао наш песник Александар Ивановић, која би могла послужити
као опомена како србима у Србији тако и србима ван ње јер смо као народ постали себични и саможиви.
Људи сјенке
Има на свијету мирних, добрих људи
сто кроз живот нечујно и тихо газе
као да ногом ступају по памуку,
а наше очи никад не опазе
ни њих ни њину радост или муку.
Има ћутљивих патника на свијету
што се само уморно и горко насмјеше
на људе кад се о њих тешко огријеше
и сумину их невини,налик цвијету.
И има људи усамљених и боних,
са образима упалим и жутим,
што не чује им се ни смијеха ни плача,
што живе као самотна и дивља драча,
али са бодљама унутра окренутим,
да ни једна никога не огребе
и да ниједном никога не убоде
до само своје рођено срце и себе.
Њих не види насе око кад их сријета,
кад тихо прођу у мимогреду мирну,
јер никог они ни лактом не додирну
у вјечној гужви и вреви овог свијета.
И живе они тако, нечујни и невесели,
и миле они тако,као вријеме и сати,
и тек кад умру, сломљени и увели,
објаве црни посмртни плакати
да су и они са нама живјели.
Бобан Јанковић Лесковац
Драгољубе, можда у твојој песмарици има места и за ову химну:
Космичка Химна
Посадо где си, да ли се окупљаш
да запловимо у сусрет побуни
на броду нашем који сидро нема
то тешко бреме које на дно вуче
и громки повик у мук закопава.
Оставимо га у леденој луци
да труне вечно у сенци бедема
без сунца које не може да продре
у амбис мрачни пун страве и беса
из кога шишти ветатар отровани
да младице нам нејаке угуши.
Ту гнездо свија неправда и злоба
ту снова нема који на пут маме
кроз плави бескрај који је пред нама
где мрав израста у моћнога дива
да снове своје претвори у јаву.
Један ударац обара превару
један ударац убија утвару
један је корак што нас од ње дели.
Посадо ге си, да ли се окупљаш?
За лет, за лет, не за полет само!
Драгослав Бајагић
Постави коментар